FOTO: Favim
Umela sam sate da provodim po toaletu, zbog čega su me roditelji nekoliko puta vodili kod urologa, koji im je bezuspešno objašnjavao da meni jednostavno nije ništa ─ iako uporno odlazim na pišanje. Deda je imao običaj da razmeće po šupi svakojaku gvožđuriju i smeće, stvorivši celokupno kraljevstvo apsolutnih nepotrepština, neretko opasnih po dečija kolena i noseve, nad kojim se baba hronično zgražavala, jureći ga često motikom po avliji, preteći mu kako će kad tad dovesti Cigane i vratiti pozadinu doma u sklad. Ali deda nije odustajao. Ispalo je daleko lakše sahraniti ga i preplakati, nego očistiti sav krš koji je godinama, revnosno, prema svojoj unutrašnjoj logici premeštao sa mesta na mesto. I opet ─ sa mesta na mesto. Šta se dogodilo sa mojim bojlerom nakon rušenja kuće i odlaska na šinteraj, sam đavo zna. Sa mnom nije ništa pohvalno. Uspela sam nekoliko puta najdroljastije da ga prevarim, a da ga čak nisam ni poljubila.
Razliku između frižidera i zamrzivača konačno sam naučila kada sam počela da masturbiram. Jer, tako se to dogodilo. Pentraš se svuda kao klinac i u jednom momentu otkriješ raj. A pošto si dovoljno glup, jasno ti je da ga iznova možeš otkriti samo ako se ponovo, pa pentraš. Tako sam ja visila gde god sam stigla. Po šipkama, ogradama, pristojnim klupama, stolovima, policama, tuđim parkiranim automobilima. No, ništa nije bilo kao zamrzivač. Stameni, široki, sanduk zamrzivač marke Obod lux, ponosni i samopouzdani dendi među baronima dedinog salona. Pošto smo se upoznali bez ikakvih izmotavanja, nakon perioda moje inicijacije u aristokratsko društvo odraslih, postalo mi je kristalno jasno da barona što pre moram smeniti grofom, ili bar markizom ─ inače ništa od mog daljeg napretka neće biti.
Onda se pojavio on. Zaslepljena shvatanjem da su neke stvari izuzetno lepe, a ostale čista besmislica, dugo ga nisam primećivala. Sa jedne strane, naš neminovni susret otežavao je dekin božanski čin u kom je frižider od stotinjak kila, metar i pedeset visine uspeo da podigne na petoslojni pijadestal pečene opeke. Sa druge, majka i otac su pametno iz Rumunije prošvercovali pravi, svemirski friz, boje plave, na kome nam je zavidelo pola susedstva, te je ponos zbog stečene novotarije u našoj kući civilizovano prešao sa starijih, na mlađe generacije. Kome je u takvim futurističkim okolnostima trebalo pasti na pamet da stari frižider može opravdati ikakvu ulogu u novom vremenu?
Igrajući se proleća devedeset i šeste, jer takve stvari se dešavaju s proleća, sa svojim luksuznim barončićem, ošacovala sam grubog voajera, obično čudnovato potonulog u malaksale i melanholične misli, kako me poput planinskog jastreba vreba sa sigurne distance. Nijedan signal više nije bio neophodan da bi se sladostrasna duša poput moje sva raspalila. Danima sam koketirala sa njim dok se izležavao preko svoje masne, crvene sofe, računajući kojim putem se do njega najbezbednije može stići. Nažalost, tada nisam imala saznanja da prepreke ka svakoj novoj ljubavi po prirodi stvari ne mogu biti tričave. Nisam posedovala saznanje, ali jesam čitavu teoriju: popeti se na gajbu, sa gajbe na obližnju policu, sa police na cigle, sa cigli na njegovu kvaku, sa kvake na njega samog. U ideji je sve delovalo ostvarivo, u praksi je moj pesnik imao previše godina za ovu nonšalantnu akrobaciju. Naravno, poduhvat se završio pucanjem kvake, mojim pokušajem da ga obrglim i tako sačuvam živu glavu. Umesto da me zaštiti, uplašeni vitez se potresao kao Japan, te mi u tom raspadu svih svetova nije preostajalo ništa drugo, nego da se pustim u ponor i raspizdim cela, uzduž i popreko glibavog betona. Gospodin se smirio, a ja sam mahnito počela da urlam, pošto sam u svojoj prvoj, epskoj ljubavnoj pustolovini uspela samo da slomim desnu ruku.
Možda se zbog svega ovoga i dalje svaki put iznerviram kada čitam Matošev Balkon i stignem do kultnog: Smilujte, smilujte se, Cvijeto. Ja nisam ništa drugo htio nego mojim dolaskom osvježiti uspomene, ojačati moju ljubav. Pišite mi barem. Ispada da se u nadolazećem Cvijetinom Nikada!, premda ona nije ništa skrivila, učaurila sva moja potreba da se nerviram nad Matošem. Na svom balkonu. Bilo, kako bilo, jutros sam po divnom, starom običaju nemanja vegete, upala u komšijsku dnevnu sobu, gde se moja osmogodišnja stanarka sa sprata samozadovoljavala viseći nad foteljom. Sakrićemo joj ime. Neka sama jednoga dana odaje svoje tajne.
* Kseniji...
