Stefane, tvoja druga knjiga, koja je izašla prošle godine nosi naziv „Odjeci ljudskog“. Koja je poruka koja se krije u odjecima tvojih misli i u čemu si pronašao inspiraciju za ove priče?
Ljudi su generalno "izgubljeni". Mi imamo nekakve privide javnog mnenja. Međutim, sve je to daleko od istine. Razvoj potrošačkog društva briše sve pred sobom, i umesto da stvara, ono uništava. Upravo to je i prilika ljudima, posebno mladim, da budu heroji u ovom vremenu gde se sve ralativizuje.
Stalno se polemiše i govori o pravim ljudskim vrednostima. Koliko je danas ljudskosti u čoveku koji živi u savremenom svetu?
Ljudskost se potiskuje, jer ona narušava sklad vladajućih vrednosti. Srpsko društvo postaje izrazito takmičarsko, podseća na sportiste koji pruže ruke pre početka meča jedni drugima a posle udaraju jedni na druge do pobede. Priča o ljudskim vrednostima je samo maska koja prikriva kapitalistički sistem koji je u svojoj biti antiljudski, jer se zasniva na eliminaciji, destrukciji, eksploataciji. Mi smo imali šansu da razvijamo socijalizam, da težimo istinskoj društvenosti, mi smo, kao društvo, upali u zamku potrošačke kulture, i mnogi otrovi su unešeni na ove prostore, duhovni, koji sada klijaju, a posledice trpimo svakodnevno, i tek ćemo.
Nije redak slučaj da delo jednog pisca predstavlja zapravo njegovo iskustvo. Koliko je ličnog u tvojim delima?
O čemo god da govorimo, govorimo o sebi. Još je Meša rekao da je pisanje projekcija pisca na određenu temu. Sve prođe kroz lični filter, svesno unosim lične situacije zbog identifikacije. Nije mi bliska hermetična poezija, sve što radim obojeno je konkretnim čovekom u realnom vremenu i prostoru…
Imao si dosta promocija, ne samo u Srbiji već i u susednim državama. Kakve su reakcije čiatalaca?
Mislim da svi koji posećuju moje nastupe budu zadovoljni, jer dobiju nešto neočekivano. To nisu klasične promocije knjiga gde se govori o knjizi. Trudim se da ispričam svoju priču, to je neka vrsta monodrame bez scenarija i svaki nastup ode u nekom svom pravcu. Volim spontanost, volim trenutak, i živim za njega. Ljudi moje tekstove mogu da čitaju na internetu, u knjigama, tako da im na nastupima predstavljam neposredno svoju ličnu priču, sve ono što radim. Žao mi je što nije bolje medijski propraćeno, ovo što radim nije profitabalno a nije obojeno ni pink trendovskim bojama, tako da me retko gde pozovu, naročito u Srbiji. Osećam se zapostavljeno, kao i većina stvaralaca na ovom prostoru, jer znam koliko mogu da ponudim, i na sceni, i u tekstu.
Svakako da su tvoje knjige samo rezultat dugogodišnjeg rada. Kako si zapravo počeo da pišeš?
Pisanje je izlaz, pisanje je scena. Što si stariji sve je manje mogućnosti i pisanje je došlo kao poslednja šansa da se izrazim. Nisam se, nažalost, razvijao u drugim umetničkim pravcima, i to mi sve više nedostaje. Pisanje mi je dosta pomoglo, postalo moj zaštitni znak. Počeo sam da pišem slučajno, na kompjuteru, vodeći dnevnik, potom sam video kako ljudi reaguju na moje statuse na fejsbuku. Tako je sve počelo.
Korak dalje u tvom radu svakako je bila tvoja prva knjiga od pre nekoliko godina. Koliko je to uticalo na tebe, koliki je to podstrek da nastaviš da slediš svoje ideje?
Imam cilj, a to je humanizacija svega postojećeg, i oslobađanje ličnosti. Da bi čovek do svega toga došao on neminovno piše, govori, snima, to je proces. Priče se same pišu. Znači mi ljudska podrška, energija koju dobijam kao dokaz da ono što radim ima smisla. Sanjam, naravno, o većoj sceni, o mogućnosti da se obratim većem broju ljudi, zaista mislim da imam šta da ponudim. Međutim, igrač ne bira da li će da igra svetsko prvenstvo, ili će da igra u drugoj ili trećoj ligi. Ne zavisi sve od mene, na meni je da dam svoj maksimum.
Postoji mnogo ljudi koji pišu, a neki nikada ništa ne objave. Koliko je danas teško objaviti knjigu u Srbiji?
Nije toliko teško. Treba skupiti novac i gotovo. Međutim, šta onda sa objavljenom knjigom? Ljudi naivno misle da postoji čitalačka publika koja jedva čeka nova izdanja. Bez reklame, bez pristupa čitalaca i ostalih faktora, sva nova dela prođu nezapaženo, poklone se prijateljima, rodbini, i gotovo. Pisac mora uvek iznova da uverava sebe da je ono što radi dobro, kao i u svakoj drugoj profesiji. Problem je kada izađe na tržište i vidi da to apsolutno nikoga ne zanima. Da bi danas neko uspeo u pisanju treba ili da ima jaku medijsku podršku, čitav tim ljudi iza sebe, što je omogućeno muzičkim zvezdama, ili da sve radi na mišiće, pa dokle dopre njegov odjek.
Iz Paraćina si i studiraš u Beogradu. Sudeći po tvom fejsbuk profilu, dosta tekstova objavljuješ tamo. Koliko ti je internet pomogao?
Internet je pomogao, ali toliko je tona koječega na internetu tako da se sve što se napiše, gubi se u tom beskrajnom moru tekstova. Opada nivo ozbiljnosti, opadaju kriterijumi, sve se pretvara u zabavu, ćaskanje, haha – hihi sadržaje, jeftine savetnike za domaćice, i ostalo, i tu se svaka ozbiljnija priča gubi. Čovek treba da pronađe jezik koji odgovara ljudima, a opet ne prilagoditi se.
Uglavnom, bilo kojim poslom čovek da se bavi ima uzore ili bar nekog na koga se ugleda. Šta ti je najviše pomoglo u smislu književnog sazrevanja?
Osećaj da sam potreban ljudima, i da mogu da ponudim nešto što niko nije. A to je da budem ne samo pisac, već ličnost, čovek koji će celim svojim bićem da živi ono što piše. Moramo se suprostaviti ispraznom vremenu, kapitalističkim vrednostima, uneti u javni diskurs mnoga pitanja koja su izbačena. Isto kao što pekari proizvode hranu, tako i umetnici treba da postave prava pitanja, i usmere javnost. Dominiraju malograđanski sadržaji, malograđanske poruke, a oni koji se pojavljuju kao spasioci u vidu psihijatara, muzičkih zvezdi, savetnika za sve i svašta, samo su stramputica koja razvodnjava kritičko – menjalački naboj ljudi i mogućnost da se organizuju i izbore za humano društvo. Neprekidno se forsiraju lažne priče, sve je manje istinski autentičnih ljudi – sve me to podseća na brod koji se ljulja na sredini okeana. Troše se resursi, ne prihvata se odgovornost, a izlaz u vidu obale je sve dalje. Treba probuditi ljude, objasniti im kuda svet ide u ekološkom smislu, ljudskom smislu, treba ponuditi alternative ali ne u vidu “ćaskanja” već u vidu ozbiljnih rasprava, emisija, angažmana. Svaki čovek treba da bude angažovan, umetnost je samo jedno od polja delovanja.
Kažu da je u životu najbitnije da radiš ono što voliš, a ti si ti očigledno uspeo. Šta je po tebi važno za jednog mladog čoveka danas koji nailazi na raznorazne prepreke kako bi od ideje došao do cilja?
Ljudi generalno vrednuju uspeh po sebi, a ne vide ono što je istinsko. Istinsko je suprostaviti se kapitalizmu, privatizaciji svega postojećeg, i ponovo razmišljati o društvenom, o ulaganju u čoveka, zajednicu. Mi ćemo imati sve veće raslojavanje, pojavljivaće se raznorazni spasioci, ali dok ponovo ne zaživi ideja socijalne pravde i solidarnosti svi pokušaji promene biće samo usamljeni glasovi u pustinji. Volim ono što radim, jer samo tu sam potpun, i kroz pisanje, angažman, ostvarujem sebe kao društveno biće. Ja sam ono što dajem ovom društvu. Cilj je humanizacija svega postojećeg i stvaranje društvenih uslova po meri čoveka, a to je jedino moguće kroz obračun sa postojećim stanjem i postojećim vrednostima.
Većina „mladih“ danas se vodi izrekom da se sve vrti oko para. Šta je po tebi recept za uspeh?
Treba da se shvati epoha u kojoj se živi, to je osnovno. Što je veći ulog veći je i rizik. Što pre ljudi shvate kuda idemo, ne samo Srbija, već čovečanstvo generalno, pre će da se organizuju, povezuju, oslobode “ludila” koje žive. Čovek mora da se obračuna sa narcisom u sebi, i da postane istinski duhovni svetionik koji zrači ljudskošću, da samom svojom pojavom provocira ljude na prave stvari. To je uspeh, sve ostalo je prolazno i brzo se zaboravlja. Izazov je biti čovek, inspirisati ljude i otvarati prostore slobode.
Stefanova prva knjiga “Pustite nas” izašla je 2012. godine. Simićeve priče mogu se čuti na internetu u interpretaciji MIleta Vasiljevića.
