Meri su dobro pazili kad je bila mala, ali kako su godine prolazile, a nije bilo mlađe braće, Merin otac počeo je da razmišlja o alternativama. Na kraju, Henri je tražio poništenje braka od Katarine i oženio svoju drugu kraljicu: Anu Bolen. Meri je proglašena vanbračnom ćerkom i nisu je više zvali princeza, već lejdi Meri. U tom periodu je Ana Bolen rodila Elizabetu. Kasnije, u oktobru 1537. godine, kraljica Džejn rodila je Edvarda, sina koji je Henri dugo čekao.
Kada je Henri VIII počeo da se razboljeva, izradio je svoj testament po kome bi Edvard bio njegov naslednik, a u slučaju da nema naslednike, nasledila bi ga Meri. Elizabeta je takođe bila uključena i ona bi nasledila presto u slučaju da Meri umre bez naslednika. Henri VIII umro je 28. januara 1547. godine, ostavljajući devetogodišnjeg sina na prestolu. Edvard je 1552. godine počeo da pokazuje znake bolesti koja mu je na kraju oduzela život. Istoričari se slažu da je Edvard umro od tuberkuloze.
U strahu da Meri ne vrati zemlju katoličkoj Crkvi, moćni ljudi u kraljevstvu, kao što su bili Džon Dadli (vojvoda od Nortamberlenda) i Henri Grej (vojvoda od Safolka), počeli su da spletkare. Nortamberlend oženio je svog sina Gilforda Grejevom ćerkom Džejn Grej, koja je bila sledeća u nizu da nasledi presto nakon Meri i Elizabete. Nortamberlend je ostvario svoje planove i ubedio Edvarda da ostavi krunu svojoj rođaci Džejn. Meri je shvatila šta se dešava i znala je da, ako pobegne, napustila bi svaku nadu da postane kraljica i vrati Englesku katolicizmu, te je ostala i borila se za svoju krunu.
Edvard je umro 6. jula 1553. godine. Ubrzo nakon toga, Nortamberlend je obavestio Džejn da joj je Edvard ostavio krunu i da je ona sada kraljica Engleske. Nortamberlend je sa svoja tri sina otišao u Istočnu Angliju da zarobi Meri. Meri je u to vreme dosta putovala zajedno sa rastućom vojskom svojih pristalica. Dobila je vesti iz pouzdanog izvora da je Edvard zaista mrtav i objavila širom kraljevstva svoje pravo na presto. Meri je zatim otišla u Safolk. Broj njenih pristalica je rastao i čak su ljudi u Safolku, koji je trebalo da je zarobe, molili za oproštaj.
Od svih koji su spletkarili, samo nekoliko njih je ubijeno, uključujući vojvodu od Nortamberlenda i Džona Dadlija. Džejn i Gilford su bili krivi za izdaju, ali je Meri odbila da ih ubije. Vojvoda od Safolka, otac Džejn Grej, bio je pušten na slobodu.
Meri je nakratko prošetala 1. oktobra od Vestminsterske palate do Vestminsterske Opatije zbog svog krunisanja. Oko pet sati popodne završena je ceremonija i ceo dvor vratio se u Vestminstersku palatu na banket u Velikoj sali.
Parlament se sastao četiri dana nakon krunisanja, i u drugom zasedanju, Meri je predložila zakone kojima se dugo nadala. Prvi zakon odnosio se na validnost braka Henrija VIII i Katarine od Aragona. Drugi zakon bio je o poništenju svih verskih zakona koji su doneti za vreme Edvarda VI, i ovaj zakon nije tako lako primljen.
Sledeći korak za Meri bila je potraga za odgovarajućim mužem. Car Karlo V (Merin rođak), koji je služio kao savetnik engleskoj kraljici, već je pravio planove da predloži svog sina princa Filipa od Španije kao Merin najbolji izbor muža.
U ovo vreme, napravljen je plan da se Meri svrgne i na presto dovedu Elizabeta i Edvard Kortni. Jedan od planova uključivao je ser Tomasa Vajata Mlađeg i vojvodu od Safolka, Henrija Greja, čiji je plan bio da predvode pobunjeničke vojske iz različitih delova Engleske. Vajatova vojska stigla je do Londona, gde je pobuna ugašena na kapijama. On i njegovi saučesnici su uhapšeni.
Meri je shvatila kakvu je grešku načinila u prošlosti u vezi sa Nortamberlendovim pobunjenicima i zaklela se da nikada više neće ponoviti istu grešku. Skoro 100 pobunjenika je obešeno, a kraljica je oprostila čak 400 pobunjenika za njihova dela. Edvard Kortni je vraćen u Tauer gde je proveo veći deo svog života. Elizabeta je pozvana da dođe u London na ispitivanje i na kraju je, takođe, zatvorena u Tauer.
Venčanje Filipa i Meri održalo se 25. jula 1554. godine, na dan svetog Džejmsa – sveca zaštitnika Španije. Nakon venčanja proglašeni su: Filip i Meri, uz božji blagoslov, kralj i kraljica Engleske, Francuske i Napulja, Jerusalima i Irske, branioci vere, princeza Španije i Sicilije, nadvojvode Austrije, vojvoda od Milana, Burgundije i Brabanta, grofovi Habzburga, Flandersa i Tirola. U septembru te iste godine, jedan od kraljičinih doktora objavio je da je kraljica trudna. Zapravo, ona i jeste imala mučnine i povećan stomak.
U međuvremenu, Meri je radila na tome da vrati katolicizam u Englesku. Plemstvu je bilo dozvoljeno da zadrži posede koje su dobili kada je Henri VIII raspustio manastire, ali je kraljica ohrabrivala da se Crkvi vrati nameštaj i posuđe, te je pokazala svojim primerom da ozbiljno misli.
U januaru 1555. godine počela su hapšenja. Džon Hoper (bivši biskup Glostera), Džon Rodžers i Džon Kardmaster uhapšeni su nakon što su odbili da prestanu sa svojim jeretičkim aktivnostima i otpočeto je suđenje. Sva trojica su osuđeni na spaljivanje.
Ovo je, umesto da smiri protestante, još više potpaljivalo njihovu mržnju prema kraljici. Sveukupno je umrlo oko 275 ljudi. Upravo je zbog ovih spaljivanja kraljica dobila nadimak ,,Krvava Meri“.
Kako je Merina trudnoća napredovala, Filip je pravio planove ko će naslediti tron u slučaju da kraljica umre na porođaju. Meri je svakako želela da isključi Elizabetu iz nasleđivanja trona, što je značilo da bi kruna pripala Meri, kraljici Škotske, koja je trebalo da se uda za sina kralja Francuske, što nikako nije odgovaralo interesima Španije. Filip je predložio da se Elizabeta uda za katolika (ujedno i saveznika Svetog Rimskog Carstva) – Filiberta, vojvodu od Savoje.
Meri se povukla, očekujući rođenje svog deteta, kao što je bio običaj. Čekala je da počnu trudovi, ali dan određen za porođaj je došao i prošao, bez rođenja deteta. Veruje se da je Meri patila od ,,fantomske trudnoće“ koja se pojavila zbog njene prevelike želje da rodi dete. Moguće je da je bila trudna u jednom trenutku, ali da je pobacila.
Prevod: ,,Partneri i na prestolu i u smrti, ovde počivaju dve sestre, Elizabet i Meri, u nadi za vaskrsenjem".
U međuvremenu, suđenja i spaljivanja su se nastavila. Hju Latimer (bivši biskup Vustera) i Nikolas Ridli (bivši biskup Londona) osuđeni su i spaljeni u oktobru 1555. U martu 1556. godine, spaljen je i Tomas Kranmer, bivši nadbiskup kenterberijski.
Kraljica je opet bila sigurna da je trudna, sada u 42. godini. Meri je sastavila svoj testament 30. marta po kome se vidi da je kraljica zaista mislila da je trudna. Međutim, u aprilu nije bilo deteta i kraljica je znala da je opet pogrešila. Nakon toga, Meri se teško razbolela. Kraljica je bila u bunilu, ali u jednom svesnom trenutku se složila sa tim da krunu preda svojoj sestri Elizabeti, nadajući se da će ova održati katoličku veru u Engleskoj. Merin testament pročitan je 16. novembra 1558. godine. Sveštenik je održao poslednje pomazanje i kraljica je umrla.
Elizabeta je priredila svojoj sestri kraljevsku sahranu i sahranila je u Vestminsterskoj Opatiji, u kapeli koju je sagradio njen deda, Henri VII. Tokom Elizabetine vladavine, Merina grobnica se urušila, ali je Džejms I, nakon Elizabetine smrti, sagradio velelepnu grobnicu za obe sestre.
IZVOR: Tudor history
