Foto: Habilidad Social
Veoma je česta pojava da ljudi imaju blokadu u svom životu jer postoje određene teme o kojima se plaše da razgovaraju. To su razgovori koje bi trebalo obaviti - odlažu ih jer im sama pomisao na njih izaziva nelagodnost. Kao posledica toga, komunikacija ne teče, bilo sa šefom ili sa zaposlenim, sa ocem ili sa majkom, sa decom, među braćom i sestrama ili sa dobrim prijateljem. Zbog toga izbegavamo tu osobu i udaljavamo se od nje.
Razgovori koje bi trebalo obaviti stvaraju nestabilnost. Na primer, ako dva brata ne razgovaraju, ostali članovi porodice pokušaće da obnove komunikaciju posredujući na neki način. To je dinamika koja stvara krivicu, ogorčenost, biranje strana i sporedne dijaloge, ali koji se u mnogo situacija završe još većim neslaganjem i razočaranjem, kada se odnos ne uspostavi ponovo.
U većini slučajeva, iza razgovora koji bi trebalo obaviti stoje neispunjena očekivanja, a za uspostavljanje dijaloga važno je uraditi to iz poštovanja i ljubavi. Teško nam je da razgovaramo kada je odnos izvor razočaranja i ogorčenosti, onda je teško uspostaviti dijalog. Na primer: „Nikad nisi kod kuće. Više me ne voliš. Nije ti stalo do mene. Više nemaš želju da budeš sa mnom. Nikad nemaš vremena da mi posvetiš pažnju“. Ovakav način konverzacije stvorio bi odbrambene i opravdavajuće stavove, a izražava zameranje i osuđivanje.
Zapravo, žalbe su prikriveni zahtevi. Umesto da otvoreno traži ono što želi, čovek se žali stvarajući nelagodnost i ne govoreći jasno šta mu treba. S druge strane, u istoj situaciji, možemo da kažemo sledeće: „U poslednje vreme te retko viđam, mnogo vremena provodiš van kuće, a kada si ovde, dolaziš uvek vrlo kasno. Volela bih da imamo više vremena za nas dvoje, da iskažemo emocije, da slušamo jedno drugo i da budemo zajedno. Ako ne posvetimo vreme našoj vezi, ona će prestati da ima smisla. Koliko je za tebe važan naš odnos?“. Ovaj pristup nudi mogućnost dijaloga.
Jedan od ključnih faktora za negovanje odnosa leži u razgovaranju o temama koje nas zanimaju, sa osobama do kojih nam je stalo. Od suštinskog je značaja biti prisutan i dostupan za razgovor i razjašnjavanje. Ako vam se neko žali, smatrajte da ste vi važni toj osobi. Da je ne zanimate, jednostavno se ne bi trudila da se žali, ne bi vam posvećivala vreme. Umesto da bežimo ili odbrambeno reagujemo pred prekorom, pokušajmo da razmotrimo: šta zaista želi druga osoba? Koja skrivena želja ili potreba postoji? Koje očekivanje joj nije ispunjeno? Ponekad, umesto da budemo jasni ili otvoreni govoreći šta bismo želeli, mi prigovaramo i optužujemo.
Međutim, ponekada reči mogu i da iskomplikuju naše razumevanje. Naše prisustvo, odnosno, naša puna pažnja u razgovorima, neophodni su za uspostavljanje zdravih odnosa. Samo ako smo potpuno prisutni možemo da sagledamo gestove, stavove i neverbalni govor.
Takođe je korisno da čovek priča o onome što mu se dešava, što oseća. Važno je govoriti u prvom licu, ne okrivljujući drugog; objasniti da me ovo rastužuje ili da me ono povređuje. Govorim to da bi onaj drugi znao, ali ne krivim ga niti ga teram da promeni ponašanje. Pričajući u prvom licu, ostavljam prostora da me onaj drugi razume i da zna kako na mene utiče njegovo ponašanje. Umesto da kažem „povređuješ me“, kažem mu: „Kada se ponašaš tako, ja patim. Možda ne razumem zašto se ponašaš tako i volela bih da razumem bolje tvoju nameru“.
Umesto da okrivljujem: „Nisi me obavestio, odbio si me“, razgovarajmo na drugi način: „Kada ne razgovaraš sa mnom, imam utisak da me više ne voliš i rastužim se. Meni je važno da me obaveštavaš“. Mali obrti u govoru nam otvaraju prostor ka dijalogu i pronalaženju prilika za učvršćivanje naših odnosa.
Foto: Najbolja mama na svetu
Koje druge jednostavne korake možemo da preduzmemo kako bismo proširili našu sposobnost povezivanja? Da eksplicitno, konkretno i jasno izražavamo zahteve. Da tražimo poštujući granice onoga što druga osoba želi i može da uradi. Da dajemo jasne predloge ne očekujući ništa za uzvrat. Neka posluži kao primer jedno lično iskustvo.
Jedna nezgoda me je naterala da ležim u krevetu tri meseca sa nekolikio slomljenih pršljenova. Neke osobe ponudile su se da mi pomognu sledećim rečima: „Stojim ti na raspolaganju kad god želiš”. To je veoma širok predlog koji je teško primeniti na konkretne radnje. Međutim, jedna prijateljica mi je rekla: „Sutra mogu da odem u kupovinu i skuvaću ti ručak”. Druga mi je kazala: „Subotom ujutru mogu da svratim da te obiđem i da ti odem u nabavku”. Ove ponude bile su konkretnije i lakše za upravljanje. Kada su zahtevi i predlozi jasni, lakše je dogovoriti se.
Dobar način za negovanje veze je slušanje. Prihvatanje da tuđa perspektiva, način na koji razume i zadovoljava potrebe mogu biti drugačiji od naših. Kako bismo olakšali dijalog koji bi nam omogućio približavanje, možemo da pitamo šta ta osoba zapravo želi i da razgovaramo o tome. Razgovor u kome se izražava sve što je čoveku potrebno jača vezu.
Foto: LinkedIn
Kada govorimo o našim željama i težnjama, otvaramo vrata generativnom, odnosno, razgovoru koji ide uzlaznom putanjom. To je ona komunikacija iz koje obe strane izađu bolje nego što su bile pre nego što su je započele. Problemi se postepeno razjašnjavaju, osećamo se oslobođenima, postajemo otvoreniji i imamo više nade.
Razgovor koji ide silaznom putanjom, s druge strane, unazađuje vezu, iscrpljuje je, isušuje i podstiče ogorčenost, tugu, bes i nelagodu. Tada poželimo da prekinemo vezu, da zatvorimo vrata komunikaciji sa tom osobom. Kao rezultat, veza slabi i preti da se rastavi. Da bismo izašli iz putanje koja nas vuče dole i ušli u dijalog koji otvara nove mogućnosti, korisno je postaviti pitanja koja će nas pozvati da razgovaramo više, a ne manje.
Na primer, ako pitamo: „Zašto stalno grešiš? Zašto me ne obaveštavaš na vreme?“, pozivamo na komunikaciju obeleženu zamerkama i onim što čovek smatra da se radi loše. Ako krenemo da optužujemo i okrivljujemo, biće teško povratiti vezu. Umesto toga, mogli bismo da pitamo: „Šta te je navelo da tako postupiš? Kako da ti pomognem da me obaveštavaš na vreme? Šta možemo da uradimo što bi nam koristilo oboma? Šta smo naučili iz ove situacije?“.
Treba, takođe, zamisliti kakva bismo voleli da bude veza i da podelimo to sa dotičnom osobom, izražavajući joj važnost koju za nas ima veza sa njom i dajući joj priliku da izrazi kakva bi volela da bude naša komunikacija. Trebalo bi da se zapitamo: jesmo li spremni da uvedemo navike koje bi nam omogućile da ponovo imamo vezu koju smo uživali ili da stvorimo novu u kojoj bismo uživali?
Izvor: Conversaciones necesarias