75 godina planine Rašmor: Kako je nastala?

Foto: Travel Muse

Ismevan, parodiran, korišćen i satirizovan iznova i iznova u knjigama, stripovima, tematskim parkovima i filmovima, Nacionalni spomenik planina Rašmor je istovremeno i jedna od omiljenih atrakcija za posetioce Sjedinjenih Država i s ljubavlju održavana slika u svesti ljudi širom sveta.

On prikazuje, naravno, likove četiri istaknuta predsednika SADa - Džordža Vašingtona, Tomasa Džefersona, Teodora Ruzvelta i Abrahama Linkolna - koji se promaljaju iz granitne stene, postavljeni na 1745 m nadmorske visine u Crnim brdima Južne Dakote. Strogi likovi, svaki visok 18,2 m, bili su isklesani između 1927. i 1941. godine. Njihov sastav nikada nije bilo ništa manje od dramatičnog.

Alfred Hičkok je sigurno tako mislio, pa je raširio slavu spomenika kroz poslednju scenu filma Sever-severozapad iz 1959, u kojem ubilački špijuni jure besprekorno obučene Kerija Granta i Evu Mari Sejnt preko tihih, kamenih lica Vašingtona i društva.

U stvarnosti, ova scena je snimljena u studiju, ali ako je pomogla u jačanju turizma u Južnoj Dakoti, to je bilo potpuno u duhu ogromne skulpture. Zašto? Zato što je prvenstvena zamisao, koju je 1923. godina predložio državni istoričari iz Južne Dakote Doan Robinson, bila da se napravi džinovsko umetničko delo koje bi dovelo posetioce u ovo udaljeno područje koje je američka vlada prisvojila od Lakota (ili Sijuks) Indijanaca nakon što su Bik koji Sedi i Ludi Konj pobedili Kastera u Bici kod Litl Bighorna.

Robinson je želeo da ogromne figure heroja Divljeg zapada - kao što je Bufalo Bil Kodi - budu uklesane u granitne stubove negde drugde u Crnim brdima. Prvo se obratio vajaru spomenika, Loredu Taftu, koji se, bolestan u to vreme, nije odazvao. Robinson se potom obratio Gudsonu Borglumu, sinu poligamnih mormonskih roditelja sa teritorije Ajdaha, koji se obučavao u Školi likovnih umetnosti i Džulijan akademiji u Parizu. Mason i član Kju-kluks-klana, Borglum je smatrao da su Robinsonovi stubovi pretanki za potrebe skulpture, i da bi, u svakom slučaju, likovi američkih predsednika bili poželjniji od likova kauboja, zabavljača i vojnika.

Klesanje istorije

Kongresno i predsedničko odobrenje je dobijeno mnogo pre nego što su šezdesetogodišnji Borglum i 400 asistenata - rudara, penjača i vajara - započeli rad sa čekićima, dletima i dinamitom, miniranjem 410,000 tona kamena sa padina planine. Lice Džordža Vašingtona je završeno 1934., praćeno Džefersonovim - iz drugog pokušaja nakon što su zasekli u nestabilnu stenu - dve godine kasnije. Abraham Linkoln, čija je brada bila izazov, bio je sledeći u 1937, sa Tedijem Ruzveltom koji je zurio kroz granitne naočare 1939. godine.

Dok je Borglum bio zauzet poslom, Kongres je odbio predlog zakona koji bi dodao Suzan B. Antoni, društvenu reformatorku i borca za prava glasanja žena, predsedničkom kvartetu. Iako je profil Antonijeve bio sasvim veličanstven, Borglum nije bio oduševljen idejom.

U međuvremenu, Luter Medved koji Stoji, poglavica Oglala Lakota koji se pojavio na velikom platnu u brojnim vesternima i čije su knjige pomogle negovanju ideje da je američka starosedelačka kultura holistička i u skladu sa prirodom, pisao je Borglumu u nadi dodavanja Ludog Konja spomeniku. Pošto nije primio odgovor, poglavičin sin Henri Medved koji Stoji, obratio se Korčaku Ziolkovskom, jednom od Borglumovih asistenata.

Ishod je bio spomenik Ludi Konj, skulptura mnogo veća od Borglumove, isklesan iz Tanderhed planine u Crnim brdima 27,3 km od planine Rašmor. Namera je bila, prema rečima Henrija Medveda koji Stoji, da „pokaže belom čoveku da i crveni čovek ima heroje".

Kada je Ziolkovski umro 1982. godine, Rut Ziolkovski, njegova žena i njihova deca podigli su njegovo dleto. Šesnaest godina kasnije, glava Ludog Konja visoka 26,5 m je završena.

Iako se rad nastavlja na skulpturi koja će biti najveća na svetu, nisu svi zadovoljni sa idejom, ponajmanje Ilejn Kviver, potomak jedne od tetki Ludog Konja. U 2003, ona je dala izjavu Glasu Amerike: „Nismo dali dozvolu da neko iskleše sveta Crna brda gde su naša groblja. Ona su bila tu da mi uživamo i da se molimo. Ali nisu bila namenjena da u njih uklešu slike... što više razmišljam o tome, to je više skrnavljenje naše indijanske kulture. Ne samo Ludog Konja, već i svih nas".

crazy_horse_memorial_07_2016.jpg

Foto: CNN.com

Neumesno?

Kviverova je bila u pravu. Godine 1998., otvorio se impozantan novi Centar za posetioce na planini Rašmor. Smešten samo 30 minuta od prekokopnenog međudržavnog autoputa 90, kafić Centra privlači gust promet posetioca gladnih pljeskavica od bizona i „monumentalnih kugli" sladoleda od vanile pravljenih po ličnom receptu Tomasa Džefersona iz 1780. godine. Četiri godine ranije, ovaj veliki američki državnik je napisao Deklaraciju nezavisnosti.

Spomenik može da se čini kao tematski park dok dalekosežni pejzaž Južne Dakote izgleda nekako umanjen ovim komercijalnim upadima. Nije teško zamisliti kako se potomci Ludog Konja osećaju u vezi sa spomenikom oblikovanim u njegovo ime u onome što bi trebalo da bude još zabačenije prostranstvo velikog američkog zapada.

Rad na samoj planini Rašmor je zaustavljen 1941. godine, kada je Borglum umro i SAD ušle u Drugi svetski rat. Plan je bio da se rezbarije produže do pojaseva predsednika. Od tada, promene na spomeniku su bile ništa više nego parodija. U 1957, peti lik - baš taj od svih - lik američkog idiota Alfreda E. Njumana pojavio se na naslovnoj strani časopisa Med.

Dugokosi, bradati likovi engleskih hevi rokera zamenili su Vašingtona i društvo na omotu albuma „Dip Perpl in Rok" (1970), dok u Tim Bertonovom Mars Napada!, marsovci zamene lica predsednika licima svojih vragolastih vođa - to rade i General Zod i njegovi kriptonski ratnici u filmu Supermen II. U kalifornijskom „Legolendu", možete ploviti pored makete planine Rašmor u čamcu, posmatrajući minijaturne figure kako čiste jedno uvo Džordža Vašingtona džinovskim štapićem za uši.

q_tip_07_2016.jpg

Foto: Flickr

Gudson Borglum je bio mnogo ozbiljniji. Iza Linkolnove glave je začetak onoga što je trebalo da bude Dvorana zapisa gde bi se čuvali originalni dokumenti povelje SADa. Jedan od izvora podvale tamnica i zmajeva - pre svega Nacionalno blago: Knjiga tajni (2007) gde je glavnu ulogu imao Nikolas Kejdž - u 1998. ova veštačka pećina je napokon ispunila Borglumov san. Granitni završni kamen težak 544,3 kg položen je preko titanijumskog sefa koji skriva kutiju od tikovine sa 16 porcelanskih emajliranih ploča u koje su ugravirane Deklaracija nezavisnosti, Ustav SADa, biografije četiri predsednika i vajara zajedno sa istorijom Sjedinjenih Američkih Država.

Reči na završnom kamenu, napisane od strane Borgluma, kažu: „hajde da stavimo tu, urezano visoko, što bliže nebesima, reči naših vođa, njihova naličja, da pokažemo potomstvu kakvi su ljudi oni bili. Onda se pomolimo da će ovi zapisi potrajati dok ih sami vetar i kiša ne izbrišu.

Iako spomenik planine Rašmor i dalje ismevaju, i iako je postao mnogo veća turistička atrakcija nego što je Doan Robinson mogao da zamisli, i dalje prenosi poruku Amerikancima, mada ne i svim starosedeocima, o načinu na koji su osnovali i proširili svoju zemlju, i ispravnom i pogrešnom, kroz krupne korake predsednika čija lica zure iz granita Crnih brda.


Izvor: BBC.com