Da li zaista znamo šta je sevdah, a šta dert?
Ranko Tomić (Wikipedia)

Sevdah se može okarakterisati kao pesma uspomena, pesma ljubavi, života i najlepših ljudskih osećanja. Arapski savda što na bosanskom znači ljubav, zapravo je ime za neku tečnost koja kruži ljudskim telom, i u različitim situacijama izaziva različitu emociju, a to može biti i radost i tuga.

Često se mešaju pojmovi sevdaha i sevdalinke. Sevdalinka je pesma tipična za Bosnu i Hercegovinu, a sevdah je stanje duha proizvedeno slušanjem sevdalinke, ali i drugim stvarima kao što su, na primer, sevdah koji izaziva slika u koju gledamo ili kakav pejzaž.

Za sevdalinke se kaže da su bosanski blues. Sevdalinka je možda vrh sevdaha, ali tu postoji i lepo pisana reč i još mnogo toga. Sevdah je više način života, kada vreme sporo teče, kada uživaš svakim delom svoga bića. To je jedna vrsta aure koju živ čovek oseća kao lepotu.

Zavod za zaštitu spomenika kulture grada Beograda (Wikimedia Commons)
Zavod za zaštitu spomenika kulture grada Beograda (Wikimedia Commons)

Ima ljudi koji Behar ne vide - nemaju osećaj za lepotu, oko za estetiku, dušu za bol, ni srce za patnju. Svaki narod ima svoj osećaj za sevdah, samo ga drugačije naziva. Sevdah i dert su institucije koje prevazilaze etničke, religiozne, kulturne, socijalne i vremenske razlike. 


Dert se prevodi sa arapskog kao jad, bol, muka, nevolja, sentimentalno raspoloženje, slično sevdahu, obično pod dejstvom alkohola. Kafana je naprikladniji prostor za dert. Za dert bi se moglo reći da je pozitivna katarza. To je logika duše i srca.


Dert je stanje kada otvoriš dušu. Dok se uz sevdalinku možemo opustiti, dert se budi snažnijim i bolnijim osećanjima, te ne popušta baš tako lako - on je snažna hipersenzibilna poruka. Ono što se u stanju derta može uraditi ne može se doživeti na običnom slavlju. To je poseban, izdvojen, neočekivan trenutak u životu svakog pojedinca, iskakanje iz kontrolisane svakodnevice.

Piqsels
Piqsels

Borisav Stanković je jedan od prvih pisaca koji je dert opisao u književnosti, i ne samo to - on ga je i proživeo. Dert, kao strašni vrisak duše, opisao je u Koštani. Sukob čovekovog instinkta sa pravilima društva duboko je težak i gorak, zbog toga se dert meša sa karasevdahom, crnim sevdahom, ljubavnim jadom od kog čovek boluje.


Sa merakom počinje da se peva, a kada pesma „pogodi dušu” prelazi u sevdah, zatim se čaše lome i vene seku, a merak i sevdah prelaze u stanje derta.

Danas se brzo živi, malo druži, malo peva, peva bez ljubavi, bez emocija, motiva, iskrenosti, bez smisla i inspiracije. Uz ovakva osećanja nema mesta za sevdah i dert. Dert i sevdah su svedočanstvo na dane koji su bili tren, a postali večnost.