Poslednje dve decenije u domaćem filmu su donele dosta ideja koje su zvučale sasvim dobro, ali je realizacija pojedinih filmova, po mišljenju stručnjaka, ispala sasvim neprofesionalna. Takva krivica se ne pripisuje režiserima i producentima, jer je poznato koliko se oni trude oko filma. Najveća krivica se pripisuje novijoj generaciji glumaca, koja svojim načinom interpretacije pokvari ideju koja je u početku zvučala sasvim dobro.
Istorijski filmovi mogu tu i tamo da prođu jer se na jednom mestu okupe sve generacije glumaca, a što se tiče urbanih filmova - na mnoge od njih se i zaboravilo.
Bilo koji film vezan za istorijski određen period je vrsta filma koja je podjednako uspela da animira i mlađu i stariju publiku. A zašto je to tako? Zbog toga što ljudi vole rado da se prisećaju dobrih, starih vremena, jer često nisu baš zadovoljni prilikama koje današnje vreme nosi.
Stariji su za takvu vrstu filmova zainteresovani jer nastupaju i glumački velikani, dok mlade naraštaje ka ovakvoj vrsti filmova najviše privuku do tada nepoznati glumački talenti koji se zahvaljujući njihovom vrtoglavom uspehu odmah etiketiraju kao tinejdž idoli. Takav vid popularnosti najbolje primete ostali producenti i režiseri i pozivaju ih u druge projekte.
Međutim, glavni problem novijih generacija glumaca je taj što je njihova televizijska i filmska popularnost kratkog veka. Kada prestanu da budu zanimljivi medijima i publici, najviše se posvete igranju u pozorištu. Malo ko je od njih stekao popularnost poput onih starijih glumačkih veličina sa kojima su delili kadar.
U domaćem filmu, XXI vek je počeo sa tri najgledanija domaća filmska hita. Dok je 2001. godinu obeležila urbana komedija „Munje!“, 2002. godinu su obeležili istorijski film „Zona Zamfirova“, Zdravka Šotre, rađenog po motivima kultnog romana Stevana Sremca, kao i urbana komedija Milorada Milinkovića-Debelog „Mrtav 'ladan“.
Međutim, „Zona“ i „Munje“ su bila dva uticajna filma, te su stoga mnoge producente i režisere postakli na pravljenje sličnih filmova.
Tako je i mislio režiser Miloš Radović, koji je u intervjuu za TV Novosti 2003. godine naglasio da se nada da će Ministarstvo kulture preko svojih konkursa moći da finansira i drugačije filmove. Ali, sva ta nadanja su bila uzaludna. Konkursi su u tom slučaju bili kao lutrija - izvučeš srećnu ideju i gledaš istovremeno da taj odabran scenario izvuče profit.
Što se tiče urbanih filmova, posle „Munja!“ je usledilo više filmova koji su bili njegova loša kopija. Stoga su takvi filmovi imali dobar prijem kod publike, ali su ubrzo bivali zaboravljeni.
Ipak, skoro svaki filmski ljubitelj bi se složio da se iz mora loših kopija izdvajaju i neki odlično odrađeni filmovi poput „Kad porastem biću kengur“, „Jedan na jedan“, „Šejtanov ratnik“, „Šišanje“, „Pored mene“...
Postoji još mnogo filmova koje bi trebalo pomenuti, ali su ovi bili neki od najpopularnijih među mlađom populacijom. Prema ocenama dobrih poznavalaca filmova, neki od njih su mlađim glumcima odgovarali jer su u potpunosti mogli da iskažu svoj talenat.
Filmovi rađeni po istorijski značajnim događajima su i dalje dominantni bez obzira na sve. Zdravku Šotri je popularnost „Zone“ pomogla da napravi još nekoliko istorijskih filmova sa pretežno većim uspehom, poput „Pljačke trećeg rajha“, „Ivkove slave“, „Ranjenog orla“, „Šešira profesora Koste Vujića“, „Santa Marije Della Salute“ itd. Neki od tih filmova su dobili i svoje opširnije varijante u vidu TV serija.
U prvoj deceniji 2000-ih godina je sa istorijskim filmovima iz svoje produkcije bio popularan i Ljubiša Samardžić. Radi se o filmovima „Jesen stiže dunjo moja“, „Konji vrani“, „Bledi mesec“ i „Miris kiše na Balkanu“.
I njegov kolega Dragan Bjelogrlić se takođe okrenuo istoriji, zahvaljujući filmskoj sagi „Montevideo“, koja je označila početak za sada beskrajne ere popularnosti mladih glumaca. Pod uticajem uspeha te sage je producentska kuća „Intermedia Network“ uradila i košarkaški film „Bićemo prvaci sveta“ koji je govorio o počecima naše košarke.
Za razliku od „Montevideo“ sage, „Prvake sveta“ je režirao Darko Bajić.
Televizija Pink je 2005. godine napravila najznačajniji posao u svojoj 23-godišnjoj istoriji postojanja, a to je ulazak u filmsku produkciju. Prvi u serijalu od nekoliko filmskih projekata ove TV kuće je bio drugi nastavak filma „Mi nismo anđeli“ rađen po scenariju i režiji Srđana Dragojevića.
Mnoge je ovakav spoj u početku začudio jer je poznato da je Dragojević do tada govorio sve najgore o programu te televizije. Da se ovakva saradnja isplatila, govori i činjenica da je film pogledalo 660.000 ljudi, čime je zajedno sa spomenutom „Ivkovom slavom“ (koja je takođe rađena u produkciji te kuće), ovaj film bio najgledaniji u 2005. godini.
Saradnja je ponovljena i naredne godine na trećem nastavku, „Rock'n'roll uzvraća udarac“. Radnja filma i veći deo glumačke postavke nisu imali veze sa prva dva dela, pa je treći deo doživeo potpuni fijasko jer ga je pogledalo samo 150.000 ljudi.
Problem zbog kojeg većina ljudi nije htela da gleda treći deo leži u činjenici da mnogi nisu shvatili tematiku filma, a to je bajkovita borba između pop i rok zvuka.
Kada se spomenu drugačiji filmovi, vredi spomenuti film rađen po pozorišnom komadu Dušana Kovačevića „Profesionalac“ koji je takođe bio zapažen jer je govorio o nesuglasicama između čoveka koji je bio pripadnik Miloševićevog režima i čoveka koji je bio protivnik tog režima, a koji je bio špijuniran.
Takođe, treba spomenuti i prošlogodišnji filmski hit „Stado“ koji je govorio o naporima grupe glumaca da snime jedan kvalitetan film.
Zaključak je da sedma umetnost u Srbiji nikako nije odolela komercijalizaciji, tako da će se i nadalje verovatno nastaviti praksa pravljenja filmova koji će doneti komercijalnu dobit.
Međutim, postavlja se i jedno drugo pitanje - šta će biti sa umetničkim filmovima?