Prvi svetski rat predstavlja najveći oružani sukob koji je svet dotad video. Poznat još i kao Veliki rat, počeo je 1914. godine objavom rata Austrougarske Srbiji, a završen je potpisivanjem primirja između sila Antante i Nemačke 1918. Žrtve rata bile su ogromne; više od 15 miliona ljudi je nastradalo. Ipak, on je iznedrio mnoge heroje čija je sudbina htela da baš njihovo ime ispisuje stranice istorije. Momčilo Gavrić je bio jedan od njih.
Rođen 1. maja 1906. godine u selu Trbušnica kod Loznice, bio je najmlađe od osmoro dece Alimpija i Jelene Gavrić. Momčilo je sa samo osam godina bio suočen sa smrću. Kada je naime u avgustu 1914. godine austrougarska vojska iz 42. domobranske pešačke divizije (poznata i kao „Vražja divizija“) prešla Drinu i našla se u njegovom selu, otac je poslao Momčila kod svog brata po zaprežna kola kako bi pobegli. Kada se međutim vratio kući, ona je bila zapaljena, a čitava njegova porodica ubijena. U tom trenutku Momčilo je prestao da bude dete.
„Dok sam ja otišao kod mog strica, koji je bio udaljen nekih možda kilometar – dva i dok sam se vratio austrougarska vojska je stigla gore do moga sela, do naše kuće i tu su napravili čudo jedno. Tu sam video u svom dvorištu da su napravili jedan pokolj, jedan masakr. Ubili su mi sedam braće i sestara i oca i majku. Kad sam video plamen da gori čardak, kuća, stao sam iza jednog grma. Video sam puno dvorište krvi i nisam smeo nijedne reči da progovorim“, rekao je Momčilo Gavrić u jednoj ispovesti.
Dete od samo osam godina je moralo da nađe način da preživi. Idući kozjim stazama, prolazio je kroz žbunje i šipražje da bi došao do planine Gučevo ispod koje se nalazila njegova Trbušnica. Tamo je pronašao Šesti artiljerijski puk Drinske divizije prvog poziva kojim je komandovao Stevan Tucović, inače brat socijaliste Dimitrija Tucovića. Iscepan i krvav Momčilo mu je ispričao šta se dogodilo njegovoj porodici.
Istog dana su mu vojnici osvetili porodicu, a i on sam je postao vojnik. Major je naredio da se svakog dana dozvoli Gavriću da opali tri puta iz topa da bi na taj način osvetio svoju porodicu.
„Na to su oni mene odveli kod majora Stevana Tucovića koji je bio komandant šestog artiljerijskog puka Drinske divizije. Odvedu me kod njega i ja njemu to isto ponovim, a on kaže: „Sinko, ne možemo mi tebi dati top. Top je jedno veliko oružje koje se ne može nositi u ruci ili u džepu. Nego daćemo ti bombe i to ću ti dati jednog Užičanina koji će otići da ti osveti tu tvoju familiju. I onda mi je on izneo jednu malu puškicu. Možda je bila pola kilograma teška.“
Učestvovao je u Cerskoj i Kolubarskoj bici. Uz pomoć još jedne divizije, neprijatelje su udaljili do Drine i spustili se do Loznice. Za hrabrost koju je pokazao ovaj mališan je u Loznici odlikovan u čin kaplara i dobio vojničko odelo.
Najteži period za Srbiju tokom Velikog rata bilo je povlačenje preko Albanije. Krajem 1915. godine srpska vojska je pokušala da pronađe spas na ostrvu Krf do kojeg su morali da stignu idući preko albanskih i crnogorskih planina. Među vojnicima koji su gazili po dubokom snegu bio je i mali kaplar Momčilo. Okružen glađu, bolešću, snegom i ledom, još jednom je uspeo da izbegne sigurnu smrt. U bolnici na Krfu je upoznao Arčibalda Rajsa koji mu je poklonio sat i švajcarski nožić.
Sa samo jedanaest godina Momčilo je postao najmlađi podnarednik na svetu. On je naime dve godine bio u rovovima na Kajmakčalanu gde je ispaljivao topove. Tokom obilaska Drinske divizije vojvoda Živojin Mišić je u jednom od rovova ugledao dečaka u vojničkoj uniformi. Zapanjeno je upitao: „Šta traži ovo derište na frontu?“, na šta mu je major Tucović odgovorio da se radi o kaplaru koji je u jednom danu ostao bez porodice, koji je učestvovao u Kolubarskoj i Cerskoj bici, prešao Albaniju i bio ranjavan.
Istog trenutka vojvoda Mišić je izdao naređenje da se u svim jedinicama srpske vojske pročita uredba da je kaplar Gavrić unapređen u čin podnarednika.
Posle proboja Solunskog fronta peške je stigao do Beograda i odatle nastavio ka Sloveniji kako bi tamo branio ,,braću” od Italijana.
Poslednja naredba tada već pukovnika Tucovića bila je ta da se Momčilo kao ratno siroče pošalje u Englesku kako bi se tamo školovao i kako bi tamošnji dobrotvori preuzeli brigu o njemu. U gimnaziji „Henri Rajt“ u Faveršamu bio je jedini dvanaestogodišnji đak u podoficirskoj uniformi. Tamo je proveo tri godine sve dok Pašić nije izdao naredbu da se sva ratna siročad vrate u zemlju kojoj su potrebni i koju je rat prepolovio.
Ratni heroj i iskusni vojnik je 1929. godine dobio poziv za regrutaciju. Kada je oficiru u kasarni rekao da je četiri godine ratovao i da je nosilac Albanske spomenice, on mu nije verovao te je zbog „laži“ Momčilo proveo dva i po meseca u zatvoru. Nakon vojske završio je grafički zanat i obuku za vozača u Beogradu i ubrzo se oženio.
Momčila nije zaobišao ni Drugi svetski rat. Godine 1941. mobilisan je u artiljerijski puk Vojske Kraljevine Jugoslavije. Njegovu diviziju su zarobili Nemci, ali je on uspeo da pobegne. Ipak, Nemci su ga 1943. odveli u logor na Banjici pošto je bio asistent jednom Jevrejinu u fabrici u kojoj su radili. Postoje pretpostavke da je iz logora pušten jer su Nemci videli njegov vojni dosije iz Prvog rata.
Ni oslobođenje 1944. nije Momčilu donelo mir. Neko ga je optužio za kolaboraciju i negudo zatim je izveden pred streljački stroj. Od smrti ga je ovaj put spasao poznanik iz okupacije. Kada su 1947. godine aktivisti došli na njegova vrata kako bi tražili novčani prilog za bratski narod u Albaniji, Momčilo je odbio da pomogne pa je zbog toga proveo godinu i po dana u zatvoru.
Verovatno zbog svega kroz šta je prošao Momčilo dugo nije govorio, već se sporazumevao samo mimikom. Ipak je nakon nekog vremena nastavio da govori. Svojoj porodici, supruzi i dvojici sinova, i prijateljima pričao je o svome životu, ali mu oni nisu verovali već su te priče pripisivali njegovoj nadarenosti za bajke.
Tako je bilo sve do 19. januara 1964. godine kada je list „Politika“ objavio članak pod nazivom „Gde je podnarednik Gavrić?“. Potporučnik iz Velikog rata, a tada pukovnik Ćirić je tražio da se napiše tekst o Gavriću kako bi ga našao nakon pola veka, a sa kojim je proveo sve vreme tokom rata.
U tome je i uspeo kada mu se podnarednik Gavrić javio na raport posle pedeset godina i tom prilikom mu je pukovnik uručio sačuvanu kaplarsku i podnaredničku platu iz rata pretvorenu u zlatnike, vojnu knjižicu, Albansku spomenicu i odlikovanje.
Nakon ovog dirljivog susreta podnarednik Momčilo Gavrić je gostovao po školama i domovima kulture gde je pričao svoju neverovatnu životnu priču.
Umro je 28. aprila 1993. godine u Beogradu i sahranjen je uz najveće državne počasti.
Momčilo je bio jako poštovan kod zemalja saveznika. Na Krfu, ostrvu srpskog spasa, postavljena mu je zlatna ploča. Lejdi Pedžet, velika dobrotvorka, ga je nazvala srpskim vitezom, a francuski predsednik Miteran mu je 1985. godine dodelio orden, a general Lepardije rekao: „Šteta što niste bili francuski vojnik, imali biste spomenik na Jelisejskim poljima“.
Momčilo Gavrić ima ulicu u Beogradu i u Loznici, a 2. novembra ove godine je prvi put dobio spomenik u Srbiji. U pitanju je rad vajara Drinke Radovanović. Stiče se utisak da je Momčilo bio cenjeniji u drugim zemljama nego što je u svojoj rodnoj.
Zbog heroja poput Momčila Gavrića mi danas i postojimo. Na njihovom junaštvu se temelji naša država, a njihovo ime će živeti samo ako ne dozvolimo da bude zaboravljeno. Zahvaljujući njima odbranjena je srpska čast, a naša deca imaju na koga da se ugledaju. Na nama je da, barem zbog budućih pokolenja, sećanje na njih i sačuvamo; a možda smo to buduće pokolenje i mi sami.
