Normu u vezi sa glagolom „trebati” propisao je još Vuk u svom Rječniku. Pre svega, znamo da su lični oblici glagola oni koji se menjaju po licima:
- ja trebam,
- ti trebaš,
- on treba,
- mi trebamo,
- vi trebate,
- oni trebaju - u prezentu;
Po Vukovoj normi imamo dva pravila:
1. Ako glagol „trebati” znači „biti potreban”, upotrebljava se samostalno, ne dopunjava ga drugi glagol, što znači da se menja po licima u zavisnosti od toga u kom je licu subjekat:
- Treba mi knjiga (ona mi treba, prezent jednine);
- Trebaju mi knjige (one mi trebaju, prezent množine);
- Trebala mi je knjiga (ona mi je trebala, perfekat jednine);
- Trebala bi mi knjiga (ona bi mi trebala, potencijal);
- Trebaće mi knjiga (ona će mi trebati, futur I).
Dakle, glagol koji se slaže sa subjektom, nalazi se u istom rodu (muški, ženski, srednji), broju (jednina i množina) i licu (1, 2, 3. lice) kao subjekat.
2. Ako glagol „trebati” ima nepotpuno značenje i traži da ga još neki glagol dopuni, onda se upotrebljava bezlično, ima samo oblike 3. lica jednine:
- Treba da radim - prezent;
- Trebalo je da radim - perfekat.
Kako da znamo kada koristimo ličan, a kada bezličan oblik?
Načelno govoreći, postoji još jedno pravilo, a to je: ako je glagol bezličan, mora stajati ispred subjekta, tj. na početku rečenice, a ukoliko je ličan stajaće iza subjekta:
- bezlično, ispred subjekta:
- Treba i ja da dođem.
- Kada treba da se sastanemo?
- Trebalo je i ja da dođem.
- Trebalo je brat da mu dođe.
- Trebalo je da mu dođu gosti.
Vidimo da su u primerima subjekti ja, mi, brat, gosti i da se nalaze iza glagola trebati (predikata), koji dopunjava drugi glagol.
- lično, iza subjekta (u nominativu):
- Ja trebam da dođem.
- Mi trebamo da dođemo.
- Ti trebaš da dođeš.
- Vi trebate da dođete.
- On treba da dođe.
- Oni trebaju da dođu.
U ovim primerima subjekti ja, ti, on, mi, vi, oni nalaze se ispred glagola trebati koji je predikat.
Nekada subjekat mora da stoji ispred predikata, bilo iz kontekstualnih ili nekih drugih razloga i tada kao po pravilu koristimo ličan glagolski oblik glagola trebati:
- To je čovek koji je trebao da dođe; a ne: To je čovek koji je trebalo da dođe.
- To su ljudi koji su trebali da dođu; a ne: To su ljudi koji je trebalo da dođu.
- Mi nismo trebali da dođemo; a ne: Mi nije trebalo da dođemo.
- Pavle, moj komšija, tek je trebao da se pojavi; a ne: Pavle, moj komšija, tek je trebalo da se pojavi.
- On bi to mogao i trebao da učini; a ne: On bi to mogao i trebalo da učini.
Dakle, ako subjekat stavimo iza glagola trebati, koji dopunjuje neki drugi glagol obavezno koristimo bezličan oblik glagola. Ukoliko subjekat mora stajati ispred glagola trebati, norma dozvoljava ličan glagolski oblik.