Kako (i da li) je propao rokenrol? (I deo)

Na brojnim sajtovima postoje tekstovi o nastanku rokenrola, njegovoj istoriji, simbolima, pripadnicima... Svako ko je iole opšte informisan u glavi ima spisak zvučnih imena izvođača i pesama sa svetske rok scene, ali da li znamo da je ista ta kultura na našim prostorima išla u korak sa američkom ili britanskom?

Premda smo danas preplavljeni pričama o mržnji, ratovima, nasilju i drugim lošim pojavama u svetu, naš protal koristi priliku da istakne ono što je lepo i vredno, a jedna od tih pojava je umetnost naših zemalja. Deo te umetnosti je i rokenrol svet, a mi ćemo vam predstaviti samo neke od njegovih zanimljivosti u drugoj polovini XX veka i pokušati da ukažemo na to koliko je značajan i danas.

Još dvadesetih godina se kao muzički pravac, kako u svetu, tako i kod nas, pojavio džez. Iako je njegov razvoj stagnirao za vreme Drugog svetskog rata, kasnije se razvio u buntovnički i mladalački pravac iz koga su iznikli i drugi, poput zabavne muzike i rokenrola.

Na našim prostorima rokenrol se pojavio šezdesetih godina prošlog veka, baš kada su tadašnji Jugosloveni počeli da prate trendove sa Zapada: prodavnice ploča bile su sve češće, muzika se slušala preko džuboksa, džins je postao važan deo odevanja…

Naš sagovornik, autor Ex-Yu rok enciklopedije, Petar Janjatović, objašnjava da je osnovni razlog za naivnost tadašnjih bendova to što se u posleratnom periodu nije znao jasan stav države po pitanju ovog pravca pristiglog sa Zapada, ali se pretpostavljalo da neće biti prihvaćen. Stoga su bendovi, počev od svojih naziva, morali da budu benigni prilikom ostavljanja utiska kod publike i da joj postepeno pristupaju.

Milan Lojpur, poznat i kao beogradski Elvis Prisli, jedan je od najznačajnijih začetnika rokenrola na našim prostorima. Ostao je zapamćen i kao Mile Najlon, zbog najlon košulja koje je nosio. Njegov simbol je bio mikrofon pričvršćen za gitaru, a u seriji Grlom u jagode, koja seća na ta vremena, igrao je samog sebe.

U Nišu je nastala značajna grupa Daltoni, koja je prva po tadašnjoj modi održala maratonski koncert, sviravši neprekidno 28 sati.

Iz Novog Sada je značajna grupa Cvrčak i mravi.

Beograd je bio pravo žarište rokenrola. Odatle potiču: Crni biseri, Džentlmeni, Samonikli, Zlatni dečaci, prvi ženski rok bend – Sanjalice i dr. Prvi bend koji je podlegao komercijalizaciji bio je bend Iskre, izdavši maksi singl (po nagovoru diskografske kuće) sa tada perspektivnom pevačicom Ivankom Pavlović pod njenim imenom. Oni su, takođe, prvi koji su počeli da sarađuju sa sedmom umetnošću.

Iz Beograda potiču i dve rivalske grupe: Siluete i Elipse. Članovi Elipsa bili su mirni i klasični, a fokus su stavljali na kvalitet svojih izvedbi, dok su sa druge strane članovi Silueta bili vrlo ekscentrični i fokus stavljali na scenski nastup. Zoran Miščević, član Silueta, imao je dugu plavu kosu, a medijsku pažnju privlačio je željom da je osigura. Bio je prva mega zvezda na našim prostorima, a nastupi njegovog benda su uvek bivali obeleženi tučama, razbijanjem stolica, flaša itd. Takođe, Siluete su bile poznate i po tome što su imale prve svoj fan pit. 

Osim deljenja na Partizanovce i Zvezdaše, Beograđani su se delili i na pristalice Elipsa i Silueta, zbog čega je odlučeno da se napravi koncertno takmičenje. 

Sa teritorije današnje Hrvatske značajni su: Atomi, Bezimeni i Delfini iz Zagreba, ali i Delfini iz Splita, Dinamiti iz Osijeka i Elektroni iz Karlovca, kao i Karlo Metikoš – jedan od najznačajnijih ljudi za dolazak rokenrola u bivšu Jugoslaviju, koji je prvi imao turneju sa preko 150 nastupa. Potom i jedan od prvih bendova koji je počeo da radi autorske pesme - Bijele strijele iz Zagreba.

Zbog svojih cvetnih košulja su postali poznati članovi zagrebačkog benda Grupa 220 – jedni od prvih hipika sa naših prostora. Prva gramofonska ploča rokenrol žanra na našim prostorima je njihova, a takođe i prvi domaći rok hit – pesma „Osmijeh”. Zanimljivo je da za jedan koncert nisu naplaćivali ulaz, već su tražili da svaki posetilac donese cvet iz obližnje cvećare.

„Imao sam tu sreću da uhvatim kraj hipika. Puno sam stopirao po Evropi i meni se zaista desilo da sa rancem idem kroz Amsterdam, smišljajući kako ću sad nešto da pojedem, da se izvučem iz grada i spavam na nekoj livadi, pa da nastavim put. Onda na drugom kraju ulice videh tipa potpuno identičnog meni, kao u ogledalu, koji me je pitao odakle sam i imam li gde da prenoćim. I tako me odveo kući. To je ta vrsta komunikacije – hipici su pričali istim jezikom, zbog sličnog kulturnog korpusa na kom su svi odrastali, bez obzira na to sa kog kraja sveta dolaze”, rekao je istaknuti rok kritičar Petar Janjatović za naš portal, osvrnuvši se na značaj hipi kulture.