Kako objasniti strah od klovnova?

Na spisku najčudnijih fobija definitivno se nalazi iracionalan strah od klovnova. Verovali ili ne, koulrofobija, kako se ova vrsta straha stručno naziva, pogađa izvestan procenat stanovništva. Ali, ako izuzmemo slučajeve prave fobije, koji možda i nisu toliko česti, mnogi ljudi će priznati da preterano našmikani i nepromenljivi klovnovski „kez“ u najmanju ruku uzrokuje osećaj neprijatnosti i nelagode.

Ove činjenice, sa druge strane, nisu toliko iznenađujuće ako uzmemo u obzir da je klovn u funkciji negativca učestala pojava u kinematografiji. Na čelu sa kultnim Penivajzom Stivena Kinga, koji je izazivao strah kod gledalaca u mini seriji To, klovnovi su postali obeležje horor produkcije, toliko da je to preraslo u kliše. 

Ali, fenomen „zlog“ ili neprijatnog klovna nije efektan izum jedino filmske umetnosti. Klovn u negativnom kontekstu postoji i kod Šekspira (Kralj Lir), Dikensa (Pickwick papers), dok se u operi Pajaci (Ruđer Leonkavalo) klovn pojavljuje kao ubica. 

Da li je, međutim, jedino umetnost kriva za ovako loš klovnovski imidž, ili u klovnovima zaista postoji nešto iskonski jezivo?

Smatra se da fobiju od klovnova izaziva neko traumatično iskustvo, ali se generalan osećaj nelagodnosti objašnjava i na druge načine. Pored pozivanja na televizijski doprinos ovom problemu, postoje teorije koje razlog negativne percepcije klovnova nalaze u samoj ljudskoj prirodi.

Analizirajući pojam sablasnog u svom eseju The Uncanny, Sigmund Frojd je istakao da ono što u nama obično izaziva jezu, suprotno očekivanju, nije nešto nepoznato, već potisnuto poznato koje je isplivalo na površinu. Pojašnjavajući Frojdovu ideju, asistent profesora psihijatrije na Harvardu, Stiven Šlozman (Steven Schlozman), ističe da efekat sablasnog izaziva nešto što je poznato, ali uneliko izmenjeno, a klovnovi sa svojim izmenjenim licem definitivno potpadaju pod ovaj koncept.

Donekle sličnu ideju donosi teorija profesora robotike Masahira Morija, koji tvrdi da je za osećaj nelagode kriva izvesna neprirodnost u nečemu što treba da oponaša ljudsku formu. Trenutak kada shvatimo da je ruka koju držimo zapravo proteza ili osmeh robota koji se preterano sporo formira, samo su neki od primera koje Mori koristi da objasni efekat sablasnog. Ako uzmemo u obzir da i u klovnovskom izveštačenom osmehu postoji nešto neprirodno, onda je Morijeva hipoteza primenjiva i na klovnove.

 U krajnjem slučaju, navedene pretpostavke su saglasne sa činjenicom da su preteče klovnova kroz istoriju uvek nosile obeležje nečeg prenaglašenog, mračnog ili abnormalnog.

U lečenju koulrofobije, kao i kod ostalih specifičnih fobija, obično se primenjuju kognitivno bihejvioralna terapija i terapija izlaganjem. Dok prva akcenat stavlja na analizu uzroka straha u razgovoru sa stručnim licem, druga podrazumeva nešto ekstremniji metod: diretktno i gradacijsko suočavanje pacijenta sa izvorom straha, naravno, u kontrolisanoj situaciji, sa ciljem da se strah postepeno eliminiše. Ovo bi značilo da se osoba koja pati od fobije suočava sa različitim klovnovima ili njihovim predstavama, sve dok klovn za nju ne prestane da predstavlja izvor potencijalne pretnje.

Međutim, klovnovi se danas ne koriste u medicini jedino u službi terapije izlaganjem, već kao oni koji treba da ublaže stres pacijenata svojom komičnom pojavom. Inicijativom čuvenog doktora Hantera „Peča“ Adamsa, prema čijoj priči je snimljen i film sa Robinom Vilijamsom u glavnoj ulozi, doktori prerušeni u klovnove postali su deo određenih pedijatrijskih ustanova. A kako istraživanja pokazuju,  „klovnovska terapija", kao terapija humorom, zaista ima pozitivan efekat. 

Ako se praksa doktora klovnova pokazuje kao delotvorna, znači da klovnovi ipak ne izazivaju uvek negativne emocije. Možda to, u krajnjem slučaju, zavisi i od toga u kom je kontekstu određen klovn predstavljen (i u skladu sa time našminkan), i ko igra njegovu ulogu. 

Izvor: Psihobrlog