Svako vreme nosi sa sobom društvene promene. Ljudi na njih različito reaguju. Neki ih rado prihvataju, drugi strogo odbacuju, treći se prilagode ukusu većine. Obično su mlađi fleksibilniji i lakše se uklope u novonastalu situaciju, dok ljudi u godinama ne vole da menjaju dugogodišnje navike i skeptični su u vezi sa novitetima. Različiti pogledi na svet takođe utiču na jaz među generacijama. Razgovarali smo sa Marijanom Kojčić Daljević, sociologom, o pojavi generacijskog jaza, njegovim uzrocima i načinima za prevazilaženje ovog fenomena.
Po rečima naše sagovornice, drastično se promenio odnos prema ljudima srednje, a naročito starije životne dobi i način na koji ih društvo doživljava:
„Zrelo doba se ne naziva bez razloga baš tako. Ako posmatramo ličnost od rođenja pa do završetka karijere, mi je zapravo analiziramo kroz razne razvojne faze u bio-psiho-socijalnoj sferi i očekivano je da određene karakteristike dominiraju u različitim dobima. Odrasla osoba je nekada bila važna figura identifikacije i uzora za mlađe naraštaje, kao neko ko poseduje znanje, veštine a pre svega iskustvo i odgovornost, kao neko ko je učitelj i mudrac. Postmoderno doba kao i postmoderna kultura mladosti, lepote tela, konzumerstva, brzine i pokretljivosti, zrele a posebno ljude treće dobi, doživljava kao teret, kao nezadovoljne džangrzive tvrdoglave matorce, koji ne shvataju nove vrednosti".
Stariji često idealizuju „svoje vreme“ jer je našem psihološkom ustrojstvu svojstveno da zaboravlja sve što je bilo stresno i neprijatno u prošlosti, te opštu dekadenciju vide kao problem omladinske supkulture. Mladi s druge strane ne prihvataju savete, iako su oni koji ih daju dobronamerni, jer veruju da su svesni, pametni i sposobni da sami donose sve odluke. U duhu mladosti je i buntovništvo, pa i najmanju sugestiju ponekad shvataju kao nametanje tuđeg mišljenja i soljenje pameti. Dolazimo na kraju do te tačke da se svaka komunikacija završava žustrom raspravom i da stariji ne mogu ni na koji način da nađu zajednički jezik sa mlađom populacijom.
Mnogi su skloni tome da za takvu situaciju krive društvo i da svoje propuste pripisuju školama, da kritikuju način obrazovanja, učitelje i profesore.
„Novi stepen problematizovanja je i degradirani obrazovni sistem koji je redukovan na pružanje obrazovnih usluga, te je vaspitanje fragmentirano. Međutim, ne možemo kriviti učitelje, nastavnike i profesore za takvo stanje jer opšte je poznato da zbog najmanje greške i pogrešno protumačenog uplitanja u moralnu i ličnu oblast života učenika mogu ostati bez posla i licence. Oni se striktno drže jasno definisanih zadataka i od nekada bitnih i poštovanih odraslih postaju samo neki službenici i usputne ličnosti u našim životima“, objašnjava Daljevićeva.
Veoma čest uzrok neslaganja koji je naizgled banalan je način oblačenja. Primer sa kojim se većina susrela jeste diskusija o iscepanim farmericama. Nije retkost da sretnete na ulici devojku ili momka koji nose ovaj odevni predmet, ali ako biste pitali njihove bake i deke kako im to izgleda u najvećem broju slučajeva dobili biste odgovore poput: „Zašto nosite to staro i pocepano?“, „Daj da ti baba to ušije.“ „U moje vreme bilo je sramota tako izaći na ulicu“.
Naša sagovornica smatra da ljude ne možemo ukalupiti i ograničavati. Svako ima potrebu da se izrazi putem muzike, načina odevanja. Potrebno je svima skrenuti pažnju na to da budu tolerantniji kada su u pitanju različitosti:
„Kao i kod svih drugih društvenih grupa, i u slučaju međugeneracijskih odnosa potrebno je raditi na senzibilisanju i ukazivanju na generacijske potrebe i značaj solidarnosti i saradnje. Dakle, savetovati i podsticati, a ne ponižavati i odbacivati. Dozvoliti mladima da se izraze kroz muzičke i odevne stilove, kroz nove ideje i stvaralaštvo. To je potraga za identitetom kroz prihvatljivu pobunu putem stila koja bogati supkulturni kolorit jednog društva. Od mladih i ne smemo očekivati da budu naše kopije, duh traži polet igru i inovaciju. To su faze koje vode ka kreativnosti koja je neophodna za potpunu socijalizuju“.
Odrasli moraju shvatiti kulturne obrasce novog doba kao i potrebe i probleme svoje dece. I obrnuto, mladi moraju priznati trud, značaj i pomoć koju dobijaju od svojih roditelja i ostalih odraslih iz bliže i šire društvene zajednice. Reč je o poštovanju i uvažavanju.
„Čovek je društveno biće, jedni smo drugima potrebni, jedni od drugih puno toga možemo naučiti te generacijske razlike mogu biti dobar podsticaj za dijalog i duhovni rast i mladih i odraslih“, poručila je svima na kraju razgovora naša sagovornica.
Treba pustiti decu da budu deca , omladinu da se razvija, odrasle da budu temelj, a ljude treće dobi da kroz razgovor i druženje sa potomcima osete da su i dalje voljeni i potrebni i kao takvi da uživaju u plodovima svog života.
