Sve uvrede i psovke koje izgovorimo na kraju nam se uvek vrate i ostave tragove na našu emocionalnu ravnotežu. Ova pojava je kao neka vrsta bumeranga koji nam istom merom vrati ono što mi radimo drugima. Loše, drsko i nevaspitano ponašanje nikad ne prođe bez posledica.
Ovo je sigurno svako više puta osetio na svojoj koži i upravo zbog toga je ovo predmet izučavanja istraživača sa Univerziteta u Tel Avivu (Izrael). Aria Riskin, vođa istraživača i direktor odeljenja za intenzivnu negu novorođenčadi Medicinskog centra Bnai Zion iz Hajfe (Izrael), navodi da su pomoć i stručnost doktora iz ovog centra umanjeni kada se roditelji hospitalizovanih beba ophode prema lekarima grubo i nevaspitano. Ovo kasnije utiče na pogoršanje stanja deteta i na njegov oporavak.
Posmatrajem ponašanja i reakcija, Riskin upozorava na rizike koje može da proizvede nekontrolisano osećanje u jednom okruženju kao što je bolnička čekaonica neonatalne medicine.
Napad kao odbrana
Nije teško staviti se u položaj roditelja čija se beba nalazi u inkubatoru i suočava se sa opasnom situacijom. „Roditelji bez sumnje osećaju veliku količinu stresa i zbog toga ne mogu da kontrolišu svoja osećanja. Zbog loše samokontrole, postoje pogrešni obrasci rešavanja sukoba i strategije za loše isplaniranu emocionalnu komunikaciju“, navodi psiholog i saupravnik klinike „Vitae Psicología“ (Saragosa), Elisa Muhika, koja ovakvo ponašanje posmatra kao vid odbrane pojedinca. „Kada se osećamo napadnuto obično postajemo verbalno agresivni”, dodaje ova naučnica.
Ono što možda ne možemo da predvidimo i predosetimo u većini slučajeva je kontraefekat naših reči jer nismo imuni ni na pohvale ni na prekore. „Mi smo društvena stvorenja i svi se, na neki način, osećamo ganutim ili povređenim zbog negativnih komentara na koje reagujemo neprijateljski da bismo se odbranili, pobegli ili izrazili sramotu koja parališe“, navodi Muhika.
Osim toga, nije da smo samo bića koja su emocionalno labilna, već se ponašamo kao prava ogledala koja vraćaju ono što im se da. Često imitiramo ljude i njihove načine ponašanja i prema rečima ovde naučnice, to je zbog neurona ogledala, koji nas teraju da se ponašamo na isti način kao što se drugi ljudi ophode prema nama. Ona još dodaje da su „ovi neuroni odgovorni za zarazno zevanje, ali i za to da se nasmejemo kada nam se neko osmehne ili da postanemo razdražljivi kada razgovaramo sa nekim ko je ljut“.
Lečenje osećanja
U slučaju dobrovoljaca pomenutog eksperimenta, mešavina reakcija koje je navela naučnica se može svesti na samo jednu: smanjenje kvaliteta primenjenog lečenja.
Suzana Rodriges, koordinatorka simulacija sa odeljenja psihologije, Andres Ariaga, profesorka psihologije i Viktorija Tabera, profesorka na odseku za psihologiju sa Evropskog univerziteta u Madridu veruju da u ovom slučaju „profesionalac treba da raspolaže spravama za suočavanje koje su dovoljne da bi se opisane situacije u studiji uspešno sprovele“. Štaviše, „usvajanje treba da bude cilj profesionalne i stručne obuke jer dozvoljava da se emocionalno udaljimo i da se ponašamo profesionalno i racionalno“.
Učenje da se izborimo sa osećanjima, a ne samo sa virusima, bakterijama ili neuverljivim analizama je nešto „na čemu se insistira poslednjih godina, zbog neophodnosti da se promoviše dobro stanje svih onih koji imaju dodira sa terapeutima“, tvrde ova tri eksperta. One dodaju i da se „ovo učenje usvaja sa metodologijama inovativnih docenta, kao i simulacijom klinike za visoku poverljivost, koja se zasniva na tome da se učenik suoči sa situacijom sa visokim stepenom emocionalnog opterećenja (u jednom sigurnom okruženju), da bi bio svestan da će njegov način osećanja biti deo odgovora koji će dati pacijentu“.
Svađa na vidiku?
Ako niste skovani od kamena, logično je da vas pogađa ono što drugi misle o vama, bez obzira da li je to nešto dobro ili loše. Istina je da nepristojni komentari nisu baš dobrodošli kao što su pohvale i divljenja. „Ako osetimo da nas neko verbalno uznemirava, jedan deo našeg mozga se uzbuđuje i započinje pokretanje odbrambenih sistema koji su najprimitivniji – borba ili beg. To je prirodni mehanizam odbrane i zaštite“, navodi Elisa Muhika.
A sada, da li je moguće zaustaviti ovaj nalet osećanja? Iako bez garancije za uspeh, istina je da postoje određene tehnike koje možemo pratiti i koje će nas, manje ili više, približiti spokojnom stanju i odmerenom odgovoru.
Tako naučnica izdvaja strategije za regulisanje osećanja kao što su „vežbe za opuštanje, vežbe pravilnog disanja ili stvaranja misli koje će nam pomoći da se izborimo sa ovim izazovima ponavljanjem rečenica kao što su „ovo što govore mi se ne sviđa, ali neću ulaziti u to“ ili „ja znam koliko vredim uprkos takvom komentaru“.
Izvor: El Pais
