Crveno nosi svoju emociju: crveno je toplo, aktivno i uzbudljivo. Ono se vezuje za jaka i živa osećanja, kao što su ljubav, uzbuđenje, bes, zbunjenost, stid... Poseduje svoj psihološki sklop kojim vladaju moć, energija, značaj, važnost, pobeda, dominacija i opasnost.
Istorija crvene, poput i istorije drugih boja kompleksna je i fluidna. U celom svetu crvena boja predstavlja stanja i emocije ljudi: opasnost i hrabrost, nasilje i greh, požudu i strast. Označava najsnažniju prirodnu pojavu – erupciju vulkana, društvenu – revoluciju i rat i najjaču ljudsku emociju – ljubav.
Smatra se da su Asteci stvorili ovu boju. Oni su je dobijali iz kohinele, insekta koji nastanuje suptropske predele. Ceđenjem osušenih tela ženki ovog insekta dolazili su do intenzivnog crvenog pigmenta. U pećinskom slikarstvu takođe su korišćene crvene nijanse zemlje - oker i siena koje potiču od oksida gvožđa. Međutim, nije bilo lako doći do vatreno-crvenog pigmenta, umetnici su vekovima pokušavali da ga proizvedu, ali bez značajnog uspeha. Tek krajem IV veka u Aziji je otkriveno da ona može da se dobije iz minerala cinabarita (sulfid žive, svetlo ili tamnocrven).
Ipak, postojalo je više problema koji su se ogledali u njenoj ceni, otrovnosti i nepostojanosti. Veliko olakšanje donela je vest kada su španski konkistadori 1519. godine otkrili na pijaci u Meksiku pigment crvene boje koji su Asteci prodavali. Nazvavši je Kosenila (cochinilla), doneli su je u Evropu, gde je proizvedena najjača crvena boja. Kosenila je postala najvažnija boja u Evropi, a Španija se obogatila prodajući je ostatku sveta. To je dovelo i do špijunaže i gusarenja drugih zemalja, kako bi se zaustavio španski monopol. No, na sreću, u devetnaestom veku smišljen je način za njenu hemijsku proizvodnju, čime je ovaj pigment postao rasprostranjen.
Zbog skupocenosti i retkosti vatrenog pigmenta, crvena odeća bila je dostupna samo bogatim ljudima i plemićima. Kraljevi i kardinali su nosili crveno. U starom Rimu crvena je predstavljala simbol moći, a crveno svetlo se izjednačavalo sa svetom vatrom: najuticajniji ljudi u gradu su sebe nazivali „onima koji nose crveno“. U starom Egiptu ona je bila znak opasnosti, sveta boja prevrtljivog boga Seta, koji je u egipatskoj mitologiji bio bog tame i zla. Kod starih Slovena crvena boja je štitila od zlih sila i demona. Uvek je kombinovana sa belom i crnom bojom, dok je u svadbenim obredima simbolizovala radost i ljubav.
Mitsku sliku feniksa - žar ptice, Kinezi su direktno vezivali za moć vatre i Sunca, a vatru su dovodili u blisku vezu sa kosmičkom energijom. U osnovi svakog stvaralačkog i kreativnog zanosa, stajala je vatra koja je u sebi sabirala kreativne moći vaseljene. Međutim, ona poseduje i veliku moć razaranja, uništenja, sagorevanja pojavnog sveta. Otuda su Sunce, Feniks i vatra bili kako predmet želje tako i predmet najdubljih strahova od kosmičkih sila.
Deo širine i raznovrsnosti tumačenja boje ogleda se u Pasturovoj knjizi „Istorija jedne boje – Crvena“ gde se njen simbolizam analizira kroz bajku Crvenkapa. Prva pisana potvrda ove bajke, datira oko hiljadite godine i sačuvana je preko kratke poeme u obliku basne izvesnog Egberta, dok su kasnije najdominantnije verzije Šarla Peroa (1697) i braće Grim (1812).
Egbert kroz stihove prenosi poučnu priču o devojčici obučenoj u crveno koja ide kroz šumu i čudesno se izbavlja od mladih izgladnelih vukova. Ono što je spasava, to su u isti mah njena hrabrost, pamet i crvena vunena haljinica dobijena od oca. Kod Peroa, ona ipak završava nesretno u vukovom stomaku, dok braća Grim nude neverovatan kraj gde lovac iz vukovog stomaka vadi devojčicu. Iako različite verzije nude i različite definicije, ono što je ključno i nepromenjivo jeste crvena boja.
Crvena može da okarakteriše celinu priče i najavi dramatičan završetak: to je crvena boja nasilja, okrutnosti i prolivene krvi. Objašnjenja istorijskog tipa govore o običaju na selu da se deca oblače u nešto crveno da bi se bolje nadgledala. Naučno objašnjenje povezuje boju odeće i crvenu boju praznika Duhova. Dve starije verzije priče preciziraju da se događaj odigrao na Duhove; još jedna da je devojčica rođena na Duhove, te ona nosi obaveznu boju za taj praznik, boju Svetog duha. Može se takođe pretpostaviti da je ta crvena zaštitnička, čarobna crvena koja razgoni sile zla.
Nije slučajna ni simbolika kape. Poznate su kape patuljaka, različitih duhova šuma, podzemnog sveta, ili čuvena kapa nevidimka (Tarnkappe) iz starih germanskih legendi, vrsta kabanice crvene boje koja onoga ko je nosi čini nevidljivim ili neranjivim. Na svoj način i crvena kapa jeste kapa nevidimka.
Psihoanaliza, a posebno Bruno Betelhajm u delu Značenje bajki, crvenu boju kape stavlja u službu snažne seksualne konotacije: devojčica više nije dete, već adolescentkinja u pubertetu ili u pretpubertetskom periodu, a krvavi pir u postelji bio bi metafora za gubitak nevinosti. Ipak, to objašnjenje pomalo je zbunilo istoričare; otkada je to crvena boja seksualne želje? U srednjem veku, kada se pojavljuju najstarije verzije ove priče, prvi zanosi srca i čula nisu povezani s crvenom, nego sa zelenom, simboličnom bojom ljubavi u nastajanju. Ako bi psihoanalitičke teorije bile zasnovane na ovome – Crvenkapa bi trebalo da bude Zelenkapa.
Analiza iz ugla semiotike ogleda se u okviru trijade boja: crvena, bela, crna. Time crvena dobija svoj puni smisao samo ukoliko je povezana s jednom ili više boja, ili ukoliko im je suprotstavljena, što dodatno komplikuje razumevanje.
Suština leži u otvorenom čitanju i razumevanju carstva simbola skrivenom u boji. Da li nas crvena boja štiti od loših sila, ili je ona boja podzemlja, požude, žena obasjanih crvenim fenjerima? Da li je to možda boja svetog duha, ili feniksa koji se diže iz pepela? Vuče li nas crvena na agresiju, da li je to boja rata? Budi li boja krvi asocijacije života ili smrti? Bila ona boja snage, krvi, sreće ili ljubavi, na kraju svake priče, ona će biti samo ono što individua oseća. A ono što individua oseća, to je već polje psihoanalize.
