Kao jedna od najistaknutijih operskih pevačica druge polovine 20. veka, gospođa Kabalje će ostati upamćena po harizmi i profesionalizmu svetske dive koja je 98 puta nastupala u koncertnoj dvorani „Metropolitan“ (the Metropolitan Opera), koncertnoj dvorani koja se nalazi u „Kovent Gardenu“ (Covent Garden), koncertnoj dvorani „Milanska skala“ (La Scala), kao i na ceremonijalnom otvaranju Olimpijskih igara u Barseloni 1992. godine.
Gospođa Kabalje je, prema jednosložnoj odluci kritičara, jedan od uzvišenih predstavnika one vrste umetnika koje obično povezujemo sa zlatnim periodom u svetu umetnosti: kraljevski izgled, neprocenjiv talenat, božanstvo veće od samog života - prema rečima verne publike.
U štampi širom sveta nazivali su je „Veličanstvena“ (La Superba), a zajedno sa Marijom Kalas – „Božanstvena“ (La Divina) i Džoan Saderlend – „Čudesna“ (La Stupenda), činila je operski trio koji poseduje najviši ženski glas – sopran.
Status vrhunske operske pevačice stekla je na osnovu brojnih izvođenja tokom svoje karijere (a bilo ih je više od 100 - nekih gotovo nepoznatih, od žustrog Mocarta do zahtevnog Štrausa i još zahtevnijeg Vagnera); radnog staža kao operske pevačice (uživo je pevala gotovo do kraja svoje 60. godine, što je deceniju daleko od uobičajenih godina u kojima se pevači penzionišu) i popularnosti koju je stekla zahvaljujući svojoj odanoj publici.
Njene nastupe su često prekidale ovacije, truptanje i uzvici „Bravo!“ kada bi izvela nešto izuzetno zahtevno ili bi smelo otpevala vrlo visoke tonove.
Jednom prilikom je tokom nastupa u koncertnoj dvorani „Dejvid Gefen“ (David Geffen) u Njujorku, 1983. godine, zamalo došlo do tuče u publici između onih koji su oduševljeno vrištali i ratobornih purista koji su zahtevali tišinu.
Iznad svega, ono što je izazvalo takav žar u publici upravo je bio glas Monserat Kabalje.
Kritičari su delili mišljenje da bi se malo koji glas, ako takav postoji, mogao staviti u rang sa njenim veličanstvanim prozračnim glasom. Posedovala je lirski soprano koji je, iako lagan i svetlucav, nosio svojstvenu težinu. Bio je čuven po svojoj gracioznosti i božanskoj translucenciji da je malo koji glas mogao da mu parira.
„Svetlucav“ i „natpirodan“
Kritičari su skoro pola veka pokušavali da pronađu nesvakidašnje prideve poput zapanjujuće hiperbole: limpidan, fluidan, svetlucav, živahan, nebeski, natprirodan, baršunast, senzualan, sjajan, zanosan, kako bi na dostojan način opisali glas kraljice opere.
Stereo Review magazin je 1992. godine izjavio da Gospođa Kabalje poseduje jedan od najlepših glasova koji je ikada „izašao“ iz ljudskog grla.
Gospođa Kabalje je pokazala izuzetnu doslednost u boji svog glasa, tačnije kroz njegov opseg, tako što je u velikoj meri uspevala da poštedi one koji je slušaju uznemirujućeg zvuka koji se može čuti prilikom promene tonova od niskih ka visokim notama.
Posebno su je cenili zbog sposobnosti da sa lakoćom izvodi pijanisimo – delove, tanane i tihe poput vetra, koji se nalaze među najzahtevnijim za izvođenje, a za čije se izvođenje zahteva snažna dijafragmu i kontrola daha koje poseduje jedan vrhunski sportista.
Posedovanje ovakvih kvaliteta učinili su njen glas pogodnim za izvođenje bel kanta - čiji je repertoar satkan od elegantnih i delikatnih radova italijanskih kompozitora 19. veka kao što su Rosini, Doniceti i Belini. Kao rezultat njenog uspeha u tom žanru, gospođa Kabalje je dobila priznanje za podsticanje preporoda bel kanta sredinom veka i mnogo nakon toga u operi i koncertnim pozornicama širom sveta.
Monserat je bila vešta i u drugim žanrovima, a takođe je izvodila i numere na nemačkom jeziku, kao i španski tip kompozicije poznate kao „zarzuela“ (zarzuelas).Izvodila je i Verdijeve opere po kojima je bila nadaleko poznata, a Štrausova opera „Saloma“ (Salome) bila je njena omiljena operska uloga. Glavna uloga u Donicetijevoj operi „Lukrecija Bordžija“ joj je obezbedila svetsku slavu nakon samo jednog izvođenja 1965. godine.
Gospođa Kabalje je takođe snimila dobro prihvaćen album sa britanskom rok zvezdom – Fredijem Merkjurijem, pod nazivom Barselona koji je izdat 1988. godine.
Kao i u karijeri svakog umetnika, bilo je i onih koji su je negativno kritikovali.
Njena očigledna predanost operskom pevanju u kome preovladava melodija, a ne reči, bila je trn u oku mnogim kritičarima koji su smatrali da to može dovesti do potpunog poremećaja dikcije i pada u anarhiju.
Ponekad bi čak i zamenila tekst pesme nekim besmislenim slogovima kada je osećala da tako napisane reči u stvari guše suglasnike i otežavaju protok čistog zvuka samoglasnika.
Prema opštoj saglasnosti kritičara i same Monserat, složili su se da ona nije bila glumica.
Gospođa Kabalje je takođe stekla reputaciju dive koja otkazuje svoje nastupe što je jednako nerviralo kritičare i razočaravalo njenu publiku.
Muzički kritičar Vil Kračfild je za „Njujork Tajms“ (The New York Times) 1986. godine napisao da je postala interna šala to što je Monserat ove sezone otkazala 'samo nekoliko nastupa'.
Ipak, kada je reč o svetskoj divi, na kraju krajeva je njen glas ono što ostaje.
Kritičar Tom Pejdž je za „Njuzdej“ (Newsday) 1994. godine napisao tekst kojim je zauvek zapečatio višegodišnje negativno kritikovanje umetnosti koju je ova diva stvarala.
„Nastupima Monserat Kabalje prisustvujemo iz jednog razloga – sa nadom da će nas muzika u tom momentu preneti na neko lepše mesto“, rekao je. „Ima mnogo više svestranih umetnika i Bog zna – mnogo više muzičara kojima je samo nebo granica. Ali kada Kabalje nastupa četvrtkom uveče u Kornegi Holu, te večeri nema lepšeg glasa na svetu“.
Monserat bi često govorila da je taj glas bio dar od Boga i da je zahvaljujući veoma rigoroznom i napornom radu njeno siromašno detinjstvo ubrzo postalo samo gorka prošlost.
Jedina haljina za njeno ime
Nazvana po gospi Monserat, zaštitnici Katalonije, Marija de Monserat Vivijana Konsepsion Kabalje i Folk (Maria de Montserrat Viviana Concepción Caballé i Folch) rođena je u Barseloni, 12. aprila 1933. godine. Usred depresije i španskog građanskog rata, ona je odgajana u siromaštvu.
Ono što je bilo očigledno je da je tokom tih godina, njena porodica, koja je pripadala srednjoj klasi, živela veoma teško. Mnogo kasnije, kada je bila 'ušuškana nakitom i krznom' dostojnim jedne dive, gospođa Kabalje se često prisećala vremena kada je imala samo jednu haljinu. Izložena podsmesima svojih školskih drugarica, nosila ju je svakog dana tokom cele godine.
Bilo je i više nego očigledno da je još kao dete posedovala izuzetan talenat. Iako su joj njeni roditelji to jedva priuštili, ubrzo je započela školovanje na Konzervatorijumu Liseo u Barseloni gde je prvo učila sviranje klavira a zatim, kao mlada tinejdžerka pevanje.
Kada je Monserat imala 16 godina, njen otac se razboleo i više nije mogao da izdržava porodicu, što ju je nateralo da napusti školu. Skoro godinu dana je radila u fabrici maramica pre nego što je privukla pažnju i sponzorstvo bogatih zaštitnika Barselone, koji su pristali da izdržavaju Monserat i njenu porodicu. U znak zahvalnosti, Monserat je svake godine tokom svoje karijere pevala u Barseloni.
Sa 20 godina, gospođa Kabalje je diplomirala na konzervatorijumu dobivši zlatnu medalju za glas i tada je započela sa audicijama u italijanskim operskim kompanijama. Nervozna i neiskusna, Monserat nije prošla ni jednu audiciju a jedan agent joj je čak predložio da napusti pevanje i pronađe supruga.
Pokušavajući da pronađe svoje mesto u svetu, iskušala je sreću u Švajcarskoj u teatru Basel 1956. godine, gde je dobijala manje uloge, sve dok je jednog dana nisu pozvali da peva Pučinijevu ariju Mimi umesto pevača soprana koji se razboleo. Ostatak 50 – ih i 60 – ih godina provela je nastupajući širom Evrope.
Ovacije u Kornegi Holu
Gospođa Kabalje je ostala relativno nepoznata u Sjedinjenim Državama sve do 20. aprila 1965. godine. Bila je angažovana da zameni Merlin Horn, koja nije bila u mogućnosti da nastupi, u ulozi Lukrecije Bordžije u koncertnoj produkciji operskog preduzeća American Opera Society u Kornegi Holu.
Rejmond Erikson je za „Tajms“ (The Times) napisao:
„Gospođica Kabalje je trebalo da otpeva početnu romancu, tipičnu Donicetijevu ariju sa malim vokalnim rasponom, međutim, bilo je očigledno da je na sceni izvođač ne samo sa prelepim glasom već i sa neverovatnom kontrolom nad svojim vokalom. Nije bilo iznenađujuće kada je već na samom početku publika svojim ovacijama i aplauzom zaustavila kompletnu operu na pet minuta“.
Gospođa Kabalje je ovim nastupom zvanično započela svetsku karijeru. Svoj prvi nastup u koncertnoj dvorani Metropolitan izvela je u decembru 1965. godine u ulozi Margarite u operi Faust kompozitora Čarlsa Gounoda.
Međutim, njena karijeri nije prošla bez ikakvih poteškoća. Kako su godine prolazile, sustizale su je mnoge bolesti poput flebitisa, srčanog udara i benignog tumora na mozgu što je za ishod imalo niz otkazanih nastupa.
Monserat je 1995. godine za dnevni list „Čikago Tribjun“ (The Chicago Tribune) izjavila da nastupe nije otkazivala zbog svog temperamenta već zbog toga što je u svom životu imala sedam teških operacija – preživela je tumore i donela na svet dvoje dece carskim rezom. Nakon takve operacije se ne možeš prosto probuditi i odraditi nastup.
U intervjuu za časopis „Telegraf“ (The Telegraph) 1997. godine, gospođa Kabalje je govorila o nepogrešivim uverenjima kojima se vodila tokom života.
Rafajel Majnder i Zakari Vulf su preneli da je jednostavno rekla:
„Ako ne mogu da pevam, imam utisak da više ne postojim“.
Izvor: The New York Times
