Mornari koji pevaju pingvinima
Pixabay

Naučna baza „Vernadski“ - šaka sivih koliba okružena pingvinima na Antarktiku - bila je jednom dom nekim od najvažnijih svetskih klimatskih istraživanja. Godine 1985. britanski naučnici su ovde odradili dobar deo posla u otkrivanju rupe u ozonskom omotaču. Danas je to dom nečeg sasvim drugačijeg: osobu najbližu rok zvezdi koju Antarktik ima, četrdesetčetvorogodišnjeg dugokosog ukrajinskog geofizičara Bogdana Gavriljuka.

„Ovo je posebno mesto za pisanje pesama“, on kaže, stojeći u svojoj laboratoriji, gde se muzički instrumenti oslanjaju na naučnu opremu. Zatim nastavlja: „Mi smo kao zatvorenici, zatvoreni i po deset meseci na hladnoći. Sami! Ali to stvara posebno raspoloženje. Mogućnosti!“

Ništa vas ne može pripremiti na čudnovatosti Antarktika

„Pišem sve vrste pesama: o gusarima i mafijašima, o vrednim mornarima dok rade; o slanom, slatkom ukusu poljubaca; o nadi i ljubavi. Ne mogu da pišem o tim stvarima tamo u Ukrajini - tamo ima previše buke“, kaže Gavriljuk.

Samo čujete zvuk u delovima - kada nabasate na koloniju pingvina ili led se lomi i delovi glečera završavaju u okeanu

Kada posetite Antarktik, muzika nije prvo što vam padne na pamet. Jedna od stvari koja najviše iznenađuje u vezi s tim je upravo nedostatak zvuka. Nema automobila ili ljudi koji urlaju na telefone. Nema čak ni drveća koje bi vetar pomerao. Samo čujete zvuke u delovima – kada nabasate na kolonije pingvina ili se led lomi i delovi glečera završavaju u okeanu.

Ta tišina se čini očiglednom: Antarktik je poslednja svetska divljina, kontinent od preko 14 miliona kvadratnih kilometara, od čega je gotovo sve prekrivano ledom. Ali ništa vas ne može pripremiti za čudnovatosti toga.

Muzika je, ipak, iznenađujuća konstanta u istoriji Antarktika. Bila je veoma važna za svaku ekspediciju koja dođe ovde jer pruža najživahniju vezu sa domom i jednako je važna danas za nekoliko hiljada naučnika koji teško rade u vreme kontinentalnog leta (zimi, populacija padne na oko 1000).


Kapetan Skot je poneo dva gramofona na kontinent na njegovu poslednju, tragičnu ekspediciju

Samo morate da pročitate zapažanja originalnih polarnih ekspedicija da bi to shvatili. Kapetan Robert Falkon Skot, na primer, je poneo dva gramofona na kontinent na svoju poslednju, tragičnu ekspediciju, kada je došao do Južnog pola, ali se nikad nije vratio u kamp. „Bilo je uobičajeno pokrenuti gramofon posle večere“, piše Epsli Šeri-Džerard, jedan od Skotovih članova ekspedicije, u njegovim memoarima puta, „Najgore putovanje na svetu“.

Neophodno je da budete odsečeni od civilizacije i svega što ona predstavlja kako biste uspeli da shvatite u potpunosti moć muzike da prizove prošlost ili dubinu značenja u njoj da ublaži sadašnjost i da pruži nadu za budućnost“, napisao je.

Muzika je pružala utehu Skotu sve do smrti. „Mi smo u očajnom stanju, stopala su nam zaleđena. Nema goriva i dug je put do hrane“, on je napisao prijatelju tokom jednog od poslednjih dana. „Ali ako budeš u našem šatoru, to će učiniti, tvom srcu će prijati da čuješ naše pesme“, dodao je.

Postoji mnogo izveštaja o mornarima koji pevaju pingvinima

Ne pojavljuje se muzika u takvim izveštajima sa ekspedicije samo u trenucima očaja. Postoji mnogo izveštaja o mornarima koji pevaju pingvinima, na primer. Mladunčad bi se posebno radoznalo gegala prema zvuku, iako bi, kad čuju ’Bože, čuvaj kralja’, izgleda naglavačke skakali u vodu.

Danas, naučnici retko pevaju divljim životinjama. Ali muzika još uvek igra važnu ulogu u životima ljudi. U bazi „Vernadski“, Bogdan održava improvizacijske koncerte subotom uveče, većinom na gitari, ali nekada svira klavir koji je napravio u svojoj laboratoriji (to je verovatno jedini instrument napravljen na kontinentu). On je bio rok zvezda pre nego što je postao polarni naučnik. „Ali naš basista je završio u zatvoru i ja sam došao ovde. Antarktik nije dobro mesto za pronalaženje članova grupe“, rekao je.

Muzički život na Antarktiku se menja u zavisnosti od toga koju bazu posetite. U argentiskoj stanici „Almirante Braun“, ispod planine nazvane Rajski zaliv, slušaju samo metal. „Jednom svake nedelje, mi imamo zaduženje da čistimo i kuvamo“, kaže Nano Dona, dvadesetpetogodišnji istraživač koji meri salaninitet vode da proceni koliko brzo se glečeri tope. „Mi to zovemo 'Biti Marija' ili 'Biti Pedro' i kada je tvoj red, ti možeš da biraš muziku. To je jedino vreme kada možeš da se stvarno osetiš kao kod kuće“, rekao je.


Jedina druga vrsta muzike koja prolazi kod njih, je argentiska nacionalna himna. Naučnici su je pevali kad su došli i pevali su je nekoliko dana pre nego što sam ih posetio. „Mi smo mislili da odlazimo ranije nego što smo očekivali“, on kaže, „Pa smo svi bili tužni i popeli smo se na vrh planine, malo se napili i pevali je što smo mogli glasnije. Tad smo se spustili“, dodaje.

Ako postoji naučnik koji je dirnut muzikom kao prvi istraživači, to je bradati amerikanac Logan Palin, sa kamiondžijskom kapom koju stalno nosi. On radi na američkoj stanici „Palmer“, koja je kao luksuzan hotel u poređenju sa drugim bazama, sa internetom i vrućim tušem.


Pixabay
Pixabay

Opsednut klasičnom muzikom

Logan je postao opsednut klasičnom muzikom kao dečak zahvaljujući kolekciji ploča svoje bake i uskoro je on svirao obou. On je onda pevao tenor i čak je sam pokušao da nauči da svira nekoliko žičanih instrumenata. Postao je toliko opsednut klasičnom muzikom, da je napustio univerzitet kako bi se preselio u Italiju i pokušao i da uspe kao kompozitor. „Živeo sam u vili u vinogradu, pio sam mnogo vina i pisao mnogo muzike“, on kaže.

„To je bilo divno vreme, sve dok moji roditelji nisu konačno rekli 'Moraš da se odlučiš šta ćeš da radiš, inače ćemo prestati da ti dajemo novac', a ne možeš da zarađuješ mnogo novca za sebe svirajući obou na ulici, pa sam se vratio na univerzitet i prijavio se na put da izučavam kitove na obali Severne Karoline“, rekao je.

Logan je sada morski biolog, što znači da on svaki dan plovi brodom da traži kitove i da prati njihovo ponašanje. „Nema ništa bolje“, on insistira, njegove oči su se širile da dokažu to. „Bila je spora godina. Videli smo samo njih 18, ali pre nekoliko dana, bili smo napolju i bio je prelep dan i mi smo malo na palubi odspavali i uskoro nas je probudio zvuk kitova kako dišu na metar i po od nas“, nastavio je.


„Pogledali smo oko sebe i on je samo isplivao, pogledao gore – podigao glavu i pogledao pravo u nas. Onda je plivao ispod nas i oko nas i vukao kljun preko dna našeg broda. Nisam uslikao nijednu sliku. U takvim trenucima to ne želiš“, dodao je.


Logan se bori sa beskrajnim čekanjem kitova tako što stavi slušalice i pusti operu - Pavaroti u „Seviljskom berberinu“ mu je omiljen. Čak je svoj iPhone povezao sa akumulatorom automobila, pa nikad ne ostane bez struje. „Možeš li da zamisliš da slušaš nekog poput Pavarotija ovde, u ovom okruženju?“ pita se, dok maše rukom ka nekim ledenim bregovima, od kojih na svakom leže foke. „To je najneverovatniji, najuzbudljiviji osećaj. Veoma sam srećan“, zaključio je.

Izvor: BBC

Маријана је филолог који недостатак слуха надокнађује вишком језика