Portugalska princeza Katarina od Bragance (Catherine of Braganza) otpočela je proces uvođenja čaja u britansku kulturu kada se udala i postala član kraljevske porodice, 1662. godine.
Tokom godina, ispijanje čaja proširilo se i na običan narod u Engleskoj. Međutim, taj proces nije bio kratak, jer je bilo prilično skupo uvoziti ga iz Azije.
Kako se izvoz iz Kine u devetnaestom veku povećao, čaj je od skupocenog egzotičnog napitka postao svakodnevni napitak, koji se mogao naći u svakom domaćinstvu.
Kako piše Former, do 1839. godine, G.G. Sigmund (G.G. Sigmond), profesor na Kraljevskom medicinsko–botaničkom društvu, mogao je tvrditi da je društveno ispijanje čaja kao ognjište naše države, nacionalni specijalitet.
Sigmund je doprineo širokom spektru individualnih i nacionalnih koristi od čaja. Napitak je mogao da pozove na nacionalnu akciju i podstakne intelektualnu moć. Smirivao je nerve, stomak, i uticao na trezvenost naroda.
Desetinama godina kasnije, Samjuel Dej (Samuel Day), rekao je da mora postojati nešto u vezi sa čajem što odgovara engleskom ustavu i klimi.
Međutim, čaj je uticao i na nervozu (anksioznost – napad panike). Britanci su se zabrinuli zbog toga što su zavisili od Kine kako bi imali svoj nacionalni napitak. Ta zabrinutost je dovela do Opijumskog rata sredinom devetnaestog veka, a nastavila se i nakon toga. Neki su takođe bili zabrinuti zbog primesa i veštačkih boja koje su Kinezi koristili u izvozu.
U vreme kada je Sigmund pisao, čaj je počeo da stiže iz Indije u Englesku, i to mu je dalo povod da slavi činjenicu da je ruka prirode posadila grm unutar široke dominacije Velike Britanije.
Fromer je pisao da je Engleska imala veliki značaj u prirodnom rastu čaja u Asamu:
„Otkriće izvora napitka koji je postao deo svakodnevnog života u Engleskoj, dokazao je da je Indija zaista predodređena da postane vredna imovina Britanije i da je u nekom smislu uvek bila britanska“.
Nažalost, engleski kupci u početku nisu bili obožavatelji indijskog čaja i preferirali su kineski. Ali, proizvođači i prodavci su pokrenuli kampanju i na kraju ih ubedili u vrednost njihovih proizvoda. Do kraja 1880. godine, Englezi su konzumirali više čaja koji je dolazio iz Indije nego iz Kine.
Fromer primećuje oglas kompanije za čaj u Velikoj Britaniji koji prikazuje veze između engleskog identiteta, feminizirane potrošnje čaja i moći carstva: Britanija (Britannia), koja nosi šlem, opuštena, sipajući sebi čaj, dok joj figurice koje predstavljaju Kinu, Indiju, Cejlon (Šri Lanka) i Asam, donose kovčeg sa čajem.
Fromer je zaključio da trgovina čajem izgleda služi, podržava i jača, kako Kompaniju, tako i Ujedinjeno Kraljevstvo.
IZVOR: JSTORE DAILY
