Aristotel je zabeležio da su u Atini još tokom petog veka pre nove ere birani građani zaduženi za nadgledanje sportskih takmičenja. Oni su se zvali atloteti. Pobednicima su dodeljivali maslinovo ulje od svetih maslina. Grci su veoma cenili ljude koji su se bavili tim poslom. Vremena su se menjala, a ova profesija se održala.
Osobine koje neko mora da poseduje da bi bio sudija su objektivnost i pravičnost. Bez obzira na simpatije koje gaji prema određenom timu ili sportisti u obavezi je da donosi odluke po pravilima. Najčešće je poželjna, u nekim slučajevima i neophodna, dobra fizička spremnost. Fudbalski sudija tokom devedeset minuta u proseku pretrči 13 kilometara kada je reč o Premijer ligi, a u domaćem prvenstvu prosek je nešto manji i iznosi 10 kilometara.
Kao i u drugim profesijama, učenje traje tokom cele karijere. Neophodno je pratiti inovacije i biti upućen u eventualne promene pravila. Naš sagovornik Vladan Jokanović, profesor matematike u jednoj srednjoj školi, bavio se rukometom i ljubav prema tom sportu privukla ga je da počne da sudi. Pojasnio nam je kako je tekla obuka: „Vremenski nije dugo trajala obuka, već učenje teorije i polaganje praktičnog dela. Iskustvo se stiče na terenu tokom utakmice. Pored toga, redovno se organizuju sastanci i seminari na kojima se dodatno edukujemo. Svakodnevno treba gledati utakmice i analizirati ih iz više uglova. Primetio sam da sada ne obraćam pažnju na to kako je neko dao gol, već kako se sudija postavio.“
Ovaj posao nosi sa sobom izvestan pritisak. Iako svoj zadatak obave profesionalno, neretko se sudije nađu na meti besnih i ogorčenih navijača čiji je tim poražen. Paradoks je da kada je njihovo suđenje besprekorno ostanu nezapaženi, jer je akcenat na sportistima. Međutim, svaka greška upada u oči i mnogi je pamte, pripisujući joj presudan značaj na ishod utakmice.
Borislav Aćimović je student koji već nekoliko godina sudi rukometne utakmice mlađih kategorija. Podelio je sa nama svoje iskustvo i dotakao se negativnih strana ovog posla: „Kako god da dosudim, uvek će neko biti nezadovoljan. Vikaće i psovati, ljutiće se i biće duboko uveren da sam ga oštetio. Situacija koja mi se urezala u sećanje desila se na utakmici ženske lige i tada nisam bio toliko iskusan u ovom poslu. Otac jedne igračice, koji se veoma slabo razumeo u rukomet, vikao je i pretio da će me sačekati posle utakmice nezadovoljan mojim sudijskim odlukama. Naravno, ništa se nije dogodilo i prvi je napustio halu kada je zvuk pištaljke označio kraj. Čovek posle nekog vremena nauči da se nosi sa tim.“
Koliko god da se trudi, sudija ne može sve da vidi. Jokanović nam je objasnio šta se u tim situacijama radi: „Na terenu je 14 igrača. Nemoguće je neprestano motriti na svakog od njih, zato se dogovorim sa sudijskim kolegom kako ćemo da podelimo teren. Ako se situacija odigra pred njim dok sam ja na drugom kraju terena, on je taj koji će presuditi, a moje je da se sa tom odlukom složim.“
Tehnologija je napredovala na svim poljima. Sportskim sudijama na važnijim takmičenjima takođe je olakšala, jer mogućnost premotavanja snimaka smanjuje šanse da neko bude oštećen. Pojedini ljubitelji tradicije dugo nisu prihvatali ovu novinu. Njihov argument bio je da tehnologija narušava čar sporta.
Propusti se dešavaju uprkos pažnji, trudu i tehničkom napretku. Sportisti imaju pravo da se požale Sudu za sportsku arbitažu u Lozani kada je reč o profesionalnom sportu. Ova institucija osnovana je 1984. godine od strane Međunarodnog olimpijskok komiteta.
Činjenica je da su za ovaj posao potrebno posebni kvaliteti, a Aćimović je tu činjenicu objasnio ovako: „Sportskom sudiji od opreme treba: dres, pištaljka, karton i srce.“
