Psovke su bile sastavni deo „Srpskog rječnika“ Vuka Karadžića koji je objavljen 1818. godine. Izazvale su tada burne reakcije. Polemike oko njihove upotrebe ne jenjavaju ni danas.
Psovanje se uglavnom ocenjuje kao štetno i nemoralno. Međutim, postoje određena pozitivna svojstva koja se psovkama pripisuju. U nekim situacijama, uz poneku takvu reč, pripovedanje postane interesantnije. Takođe, pomaže nam u borbi sa stresom i koristi se kao zamena za fizičku agresiju. Povezuje sa se osobinama, kao što su verbalna tečnost, otvorenost i iskrenost.
U radu „Swearing as a response to pain“ poređeno je vreme koje ispitanici mogu da provedu držeći ruke u hladnoj vodi. Najpre su potopili ruke i izgovarali samo jednu psovku. Zatim su ponovili eksperiment, ali ovoga puta izgovarajući samo jednu neutralnu reč. Duže vremena su izdržali kada su imali mogućnosti da koriste „ružnu reč“. Ovim je dokazano da postoji veza između opscenih reči i tolerancije bola.
Istraživači ovu sponu objašnjavaju fiziološkim odgovorom „beg ili borba“, koji se javlja kao pripremna reakcija organizma na stres. Naime, porast broja otkucaja srca kod volontera prilikom izgovaranja psovke mogu ukazati na povećanje agresije, aktivacije „beg ili borba“ reakcije i smanjenja bola.
Reč lalokezija označava upotrebu psovki u cilju umanjenja bola.
Studija objavljena 2018. godine iz oblasti fiziologije sporta i vežbanja pokazala je da korišćenje psovki pozitivno utiče na mišićne performanse i pojačanje snage.
Ni naša društvena dinamika ne ostaje imuna na ove „male jezične ručne bombe“. Naučnici tvrde da one utiču na efikasnost i ubedljivost argumenata. Takođe, navode da su manje skloni laganju oni koji psuju više.
Da li je psovanje nadoknada siromašnog rečnika pojedninca?
U istraživanju koje je sproveo Timothy Jay sa saradnicima 2015. godine, od volontera se zahtevalo da se u jednoj minuti sete što više reči koje počinju određenim slovom azbuke, a onda da za isto vreme navedu što veći broj psovki. Došli su do zaključka da su ispitanici koji su naveli veći broj standardnih reči, isto učinili i sa opscenim.
„Ljudi koji dobro barataju rečima, dobri su i sa navođenjem psovki. Ne zato što poseduju slab rečnik, već zato što raspolažu čitavim asortimanom reči“, navodi Jay.
Da li žene psuju manje od muškaraca?
Ankete i istraživanja ukazuju da oba pola koriste podjednako vulgarne reči. Međutim, postoji razlika u doživljavanju psovanja, u zavisnosti od pola.
Knjiga „The Ladies Calling“ objavljena 1673. godine tvrdi da se žene koje psuju ponašaju suprotno svojoj prirodi, počinju da poprimaju muške karakteristike i postaju neplodne. Iako je od objavljivanja prošlo mnogo godina, ni danas se ne gleda pozitivno na dame koje koriste opsceni jezik.
Šta je koprolalija?
Koprolalija je nekontrolisana potreba osobe da izgovara nepristojne, vulgarne i sramne reči. Koprolaliju nemaju ljudi koji stalno psuju, već oni koji to čine protiv svoje volje. Radi se o manifestaciji Turetovog sindroma, koja pored ovog vokalnog, podrazumeva barem još dva motorna tika.
Da li bi sve ovo trebalo da shvatimo kao poziv na neprekidno psovanje?
Suština je u nalaženju prave mere, jer samo kada psujemo umereno, delovaćemo otvorenije i opuštenije. Psovke nam mogu poslužiti kao „ventil“ u slučaju kada osetimo nalet agresije ili kada želimo da sebi olakšamo podnošenje bola.
Međutim, ne smemo da zanemarimo da je ova duboko ukorenjena navika odraz nekulture. Postoje prihvatljiviji načini da se izraze osećanja. Zato, kada u govoru nepristojnu reč možemo da zamenimo nekom drugom, ne bi trebalo da oklevamo.
