Vatra nam donosi toplotu, bezbednost, čistu vodu za piće i kuvanu hranu. Moguće je da je baš ona doprinela tome da se ljudski rod brzo proširi iz Afrike na druge kontinente. S druge strane, vatra je neukrotiva i sa sobom nosi pretnju uništenja i smrti.
Šumski požari mogu da budu izuzetno razorni i predstavljaju veliku pretnju ljudima i imovini u oblastima koje su im podložne. Većina ljudi zato smatra da požare u prirodi treba po svaku cenu sprečiti ili ugasiti. To i postižemo: u SAD, danas se 98% svih požara uspešno ugasi. Ipak, što se više ulaže u sprečavanje požara, utoliko se oni pogoršavaju. Iz godine u godinu, šumski požari u svetu su sve brojniji, a takođe i veći i intenzivniji.
Šest najgorih požara u poslednjih pedeset godina dogodilo su se posle 2000. godine. Postavlja se nezgodno pitanje: da li čovekov uspeh u suzbijanju požara predstavlja delimičan uzrok ovog porasta njihove veličine i intenziteta? Ako je odgovor da, kako to?
Svaki ekosistem gde su zime relativno vlažne, a leta duga i sušna, podložan je požarima. Zima donosi vodu koja podstiče rast biljaka u proleće, a u vreme letnje suše ta vegetacija se suši i ostavlja veliku količinu zapaljivog materijala.
To znači da su požari verovatno nastali još u doba kada su biljke izašle iz vodene sredine na kopno, pre više stotina miliona godina. Uticaj vatre se ogleda u genomu biljaka starih čak 125 miliona godina. U ekosistemima koji su najpodložniji požaru, evolucija je prilagodila biljke i životinje tako da izdrže ovu opasnost, kao i da se potom brzo oporave.
Požari su najčešći u travnatim područjima i niskim šumama, jer u tim ekosistemima biljke imaju tanje stabljike, do kojih svetlost lakše dolazi. Na primer, požari su česti u savanama u južnoj Africi. Vatra brzo prelazi kroz travu i skoro da ne zagreva tlo. Zahvaljujući tome, korenje preživi požar i trava ubrzo ponovo izarasta na zgarištu.
Životinje, od insekata do ptica i sisara, takođe mogu da prežive požare tako što pobegnu od opasnosti – otrče, odlete ili se ukopaju u zemlju. Čim se vegetacija oporavi, vraća se i životinjski svet. Meka, mlada trava privlači biljojede iz okolnih oblasti, te se čitav ekosistem obnavlja.
U ekosistemima koji su najpodložniji požaru, evolucija je prilagodila biljke i životinje tako da izdrže ovu opasnost, kao i da se potom brzo oporave.
Bez požara, savane bi se polako pretvorile u šume, što je proces koji se naziva sukcesija ekosistema. U stabilnim uslovima, drveće raste uspešnije nego trava. Međutim, česti požari stvaraju sredinu u kojoj trava bolje uspeva: mladice drveća rastu sporo, te nestanu u požaru pre nego što se razviju.
Iz ovoga bi se moglo zaključiti da su požari velika pretnja opstanku šumskih ekosistema. Ipak, nije tako: ima i šuma koje su prilagođene požarima. Na primer, borove šume u zapadnom delu SAD i Kanade imaju debelu koru otpornu na toplotu, koja štiti unutrašnje tkivo drveta od visokih temperatura. Niske grane prirodno opadaju, što sprečava da se vatra proširi na krošnju.
Svakih pet do 25 godina, kroz ove šume prolaze prirodni požari, koji su od suštinskog značaja za život šume. Vatra uklanja opalo lišće i nisko rastinje, čime sprečava da se na šumskom tlu nakupi veća količina vegetacije. Pošto ta vegetacija sagori dok je još ima relativno malo, i sami požari su zato slabiji. Temperature su niže, a plamenovi manji, te krošnje većeg drveća ostaju netaknute. Tako šuma preživljava.
Ovo predstavlja primer režima požara – požari su ujednačeni po tipu i učestalosti u jednom ekosistemu. Međutim, u proteklom veku, ljudska ruka je poremetila taj prirodni režim. Ispaša stoke, seča zbog drvne građe i sistematsko gašenje požara pre nego što se prirodno ugase promenili su čitavu strukturu ekosistema i doprineli nagomilavanju vegetacije na šumskom tlu.
Posledica je to da su ovi požari danas ređi, ali visokog intenziteta, a plamenovi dosežu do krošnji drveća. „Ispaša stoke, komercijalna seča drveta i sistematsko suzbijanje vatre doveli su do toga da se neki režimi čestih, a manje intenzivnih požara, kakvi su postojali u borovim šumama na zapadu SAD, pretvore u režime ređih požara“, objašnjava Timoti Inglsbi, jedan od direktora Udruženja za ekologiju požara SAD.
U ovim zaraslim šumama, požari visokog intenziteta imaju razorne posledice i od njih strada najmanje 70% zahvaćenog drveća. „Biljke i životinje koje žive u ovakvim sredinama nisu prilagođene promenjenom režimu požara,“ kaže Inglsbi.
Shodno tome, ne mogu da se oporave od intenzivnih požara koji zahvataju i krošnje. Zemljište ostaje golo i izloženo, zbog čega je veoma podložno eroziji koja odnosi hranljive materije i zatrpava potoke i reke u okolini.
Premda u mnogim šumama požari visokog intenziteta koji zahvataju krošnje ostavljaju teške posledice, neki šumski ekosistemi uspevaju da se prilagode čak i ovim ekstremnim uslovima.
Šume bora i sekvoje na obali Kalifornije predstavljaju dva takva primera. Na svakih 80 do 200 godina, na njih se obruše požari vrlo velike temperature i visokih plamenova, koje tek malobrojno drveće preživi. Zato ove šume rađaju šišarke obložene smolom, koje mogu da podnesu ekstremne temperature i da se otvore nakon što se vatra ugasi.
„Biljke su evolucijom našle različite strategije da odole požarima“, kaže Čarataj Tavšanoglu, ekolog specijalista za požare sa Univerziteta Hadžetepe u Turskoj. „Jedna strategija predstavlja opstanak semena, a ne pojedinačne biljke“.
Uz to, brojne biljne vrste se oslanjaju na semenje koje klija podstaknuto vatrom ne bi li opstale u sredinama gde su požari česti. U prethodnom primeru, „semeke su zaštićene zatvorenim šišarkama dok su na drvetu, a posle požara se raspu po zemljištu. Pepeo predstavlja odlično đubrivo, tako da seme pada na plodno tle. Borova šuma se brzo oporavlja od požara i obnavlja u roku od nekoliko decenija“.
Sušne ravnice Australije takođe su prilagođene požarima visokog intenziteta. Eukaliptus ovde uspeva upravo iz tog razloga i čak proizvodi zapaljiva ulja u lišću. Mediteranske makije predstavljaju još jedan primer, a oslanjaju se na podzemne izdanke koji ostaju zaštićeni od visokih temperatura.
Zapadni svet u poslednjih nekoliko vekova zastupa gledište da uvek treba sprečavati požare. Ali, ljudski rod nije uvek tako zdušno gasio vatru. U Australiji, Aboridžini su preduzimali tradicionalne mere, kao što je paljenje vegetacije početkom sušne sezone, ne bi li smanjili intenzitet prirodnih šumskih požara. Međutim, od dolaska Evropljana krajem 18. veka ovakvi običaji su potiskivani i potom gotovo zaboravljeni.
„Ljudi u Evropi i severnoj Americi pokušavaju da sasvim uklone požare iz prirodne sredine, što šteti ekosistemima koji su evoluirali u uslovima redovnih požara“.
Slični tradicionalni pristupi koriste se već hiljadama godina u kontroli šumskih požara u Južnoj Africi i Južnoj Americi. Delotvorni su i dan-danas, zbog čega se izvestan broj naučnika zalaže za njihovu širu primenu.
U SAD, sprečavanje šumskih požara dobilo je na popularnosti nakon velikih požara u državi Ajdaho, koji su godine 1910. spalili tri miliona jutara zemlje, pri čemu je poginulo 87 osoba. Inglsbi kaže da ljudi u Evropi i severnoj Americi „pokušavaju da sasvim uklone požare iz prirodne sredine, što šteti ekosistemima koji su evoluirali u uslovima redovnih požara“.
To nije sve: i našu evolutivnu istoriju oblikovala je vatra.
Jedno istraživanje objavljeno u aprilu 2016. ukazuje na to da su promene u afričkoj vegetaciji pre tri miliona godina, odnosno prelaz od travnate vegetacije ka šumskom rastinju, prouzrokovale veći broj prirodno nastalih požara. Možda su baš oni rasplamsali maštu naših predaka, koji su prvo koristili prirodne požare kao pomoć u lovu, a kasnije i sami ovladali vatrom, i to pre oko 1,8 miliona godina, u vreme kada su prvi pripadnici ljudske vrste otišli iz Afrike.
Tek u poslednjih nekoliko vekova počeli smo da zaboravljamo značaj vatre za prirodnu sredinu i normalno funkcionisanje ekosistema. Ako istraživači kao što je Inglsbi uspeju da ubede širu javnost, možda ćemo opet naučiti da živimo sa vatrom umesto da je po svaku cenu gasimo.
Izvor: BBC
