Ideja o putovanju kroz vreme, koja je već dugo zastupljena u filozofiji i fikciji, postaje izuzetno popularna nakon što je 1895. godine H. Dž. Vels napisao svoj roman Vremeplov. Rad Alberta Ajnštajna i Mileve Marić je ovaj koncept preneo i u fiziku, te teorija relativiteta sugeriše posebna pravila pod kojima putovanje iz sadašnjosti u budućnost postaje ostvariv poduhvat.

Ovo, međutim, nisu jedini sektori kojima je putovanje kroz vreme privuklo pažnju i razvijalo interesovanje. Razvojem science fiction žanra, menjanje prošlosti i otkrivanje sveta koji se nalazi godinama ispred nas postale su omiljene teme literearnih, animiranih i ekranizovanih ostvarenja. Shodno tome, razvili su se i mnogi klišei i utemeljene strukture na osnovu kojih vremeplov funkcioniše u pop kulturi.  

Kako napraviti priču sa peripetijama, akcijom i putovanjem kroz vreme, a da ne upadnemo u zamku paradoksa? Paradoks dede, kako je poznat u svetu, opisuje situaciju u kojoj putovanjem u prošlost, putnik može da izbriše sopstveno postojanje ako ubije sopstvenog dedu. Ovo može biti slučajno ili namerno, ali predstavlja veliki rizik što se tiče konzistentnosti same priče.

Rešenje koje tvorci često vide u ovakvim situacijama jeste uvođenje paralelnih univerzuma. Možda jeste ugrozili sopstveno postojanje u jednoj vremenskoj linji, ali vaša i dalje postoji i nije joj se dogodilo ništa jer ste sve vreme zapravo bili u paralelnom univerzumu. Ovakav princip može se videti u animiranoj seriji Rick and Morty, kao i u filmovima Povratak u budućnost..

Mnoga ostvarenja naučne fantastike smeštena u budućnosti imaju tendenciju da idealizuju kulturu dvadesetog veka. Ovakvi poduhvati kao glavni cilj imaju želju da trenutnim gledaocima budu relevantni i da se možda čak i našale na račun događaja koji se u svetu dešavaju u vreme stvaranja dela.

Mada se na ovaj način osigurava određena prolaznost franšize, računajući da neko ko film zaista i gleda u budućnosti neće biti u stanju da shvati sve reference, postoji određena čar kod zamišljanja da je naš trenutni način života dovoljno zanimljiv i bitan da će i za nekoliko vekova biti poželjan. Futurama se, na primer, stalno vraća ovom ogranku pop kulture u toku celog serijala.

Na početku Vremeplova, Velsov protagonista, nakon izuma revolucionarne mašine, pokušava da spase svoju preminulu verenicu sigurne smrti. Međutim, šta god on uradio, jedino što je mogao da promeni bio je splet okolnosti koje dovode do toga da izgubi život.

Ovaj kliše putovanja kroz vreme jako se oslanja na ideju o predistinaciji koja dolazi iz hrišćanstva. Činjenica da svako ima svoju sudbinu i da joj ne može pobeći ma koliko puta otišao u prošlost i pokušao da promeni stvari, omogućava dosta dramatične i zanimljive zaplete. Slične stvari možemo videti i u knjizi Vremeplovčeva žena, kao i u filmu Predestination.

Ovakva izvedba putovanja kroz vreme se dosta verno oslanja na Ajnštajnovu i Milevinu prvobitnu teoriju. Naime, vreme protiče relativno u odnosu na to u kojoj se vremenskoj liniji nalazite i ono što nastupa kada putujete u budućnost jeste gravitaciona vremenska dilatacija.

Kao što se može videti u filmu Interstellar, ako velikom brzinom putujete kroz svemir, u jednom trenutku će doći do razlike između vremena koje je prošlo za vas i za nekog ko se nalazi na vašoj početnoj tački. Ovime se bave i dečije knjige o Artemisu Faulu, kao i mnogi romani Ursule K. Le Gvin.

Putovanje kroz vreme će verovatno biti koncept koji će stvaraoce zanimati još dosta dugo, a način na koji ga prikazuju će nastaviti da se menja. Iako su ova četiri klišea nešto što najčešće viđamo u knjigama i na ekranima, ne znači da će kao takvi još dugo biti popularni. Ko zna šta očekuje nove generacije ljubitelja science fiction žanra i ideje o posećivanju prošlosti i budućnosti.