Šta čitaju milenijalci?

Doba sveprisutnih klasika pripada prošlosti. Knjige kao što su „Hronika ptice navijalice“, „Regtajm“ i „Klanica pet“ imale su svoj trenutak slave. Koji naslovi su ih danas nasledili? Teško je dati odgovor, jer im konkurencija nije brojna, premda čitaoci imaju mnogo veći izbor.

Na primer, „Lovac u žitu“ je od 1951. godine, kad je objavljen, prodat u preko 68 miliona primeraka – otprilike po milion primeraka za svaku godinu postojanja. Uporedimo ga sa knjigom „Hiljadu čudesnih sunaca“, koja objavljena 2007. i pobrala brojne pohvale, slično Selindžerovom remek-delu. Međutim, ovaj roman Haleda Hoseinija prodat je u svega 6 miliona primeraka, u proseku 500 000 godišnje – upola manje nego Selindžer.

Milenijalci bi mogli potpuno da unište klasičnu književnost. Godine 1982, godinu dana pre rođenja prve generacije koja se računa u milenijalce, na vrhu liste bestselera nalazilo se sedam autora. Godine 1988, roman „Lomača taštine“ Toma Volfa održao se na listi svega osam nedelja. Slično tome, naredne godine „Satanski stihovi“ Salmana Ruždija zadržali su se devet nedelja. 

Godine 1994, prvo mesto je podelilo desetoro autora, pri čemu je svaka knjiga imala status najprodavanije u proseku po četiri nedelje. A godine 2000, čak trideset i troje autora je nakratko dospelo na prvo mesto, tako da je svakome pripalo samo po nedelju dana.

Nemojte misliti da milenijalci ne čitaju – šta više, ova generacija čita više nego prethodne. Međutim, čitaju drugačije. Prelistavaju e-knjige. Imaju neuobičajene čitalačke navike. Možda je najinteresantniji uticaj žena – žene čitaju više, ali muškarci su i dalje brojniji u književnom kanonu. Primetićete da su sve knjige dosad pomenute u ovom članku napisali muškarci. 

Zašto bi pripadnice slabijeg pola, čija su dela daleko manje objavljivana, nastavile da povlađuju jačem polu? Ovo je pitanje koje milenijalci često postavljaju.

Na sve utiče i tempo kojim se danas objavljuju knjige – dvostruko brže nego sredinom dvadesetog veka. Pisci kao što su Džon Grišam, Džejms Paterson, Stiven King i Danijela Stil svi se utrkuju i brzo se smenjuju na listi najprodavanijih, i to zbog vrtoglave brzine književne produkcije. Gonjeni sve zahtevnijim očekivanjima izdavača, njihovi bestseleri istovremeno izleću na pozornicu i potom nestaju. 

Nijedan od ovih autora ne može da se meri sa Borisom Pasternakom, čiji „Doktor Živago“ je suvereno vladao listom bestselera čak dvadesed sedam nedelja godine 1958. i 1959. Od 1980. nadalje, nijedna knjiga nije uspela da se zadrži duže od dvadeset nedelja, uz tri izuzetka: „Pedeset nijansi – Siva“, „Da Vinčijev kod“ i „Mostovi okruga Medison“. 

Kao pravi primer duha vremena, uporedimo roman „Linkoln u bardou” Džordža Sondersa, objavljen 2017. godine, i roman „Muškarci koji mrze žene” Stiga Lašona, objavljen 2005. Sonders, iako ovenčan pohvalma i nagradama, proveo je svega nedelju dana u vrhu liste bestselera, nasuprot Lašonu koji se održao deset nedelja. 

„Linkoln u bardou” je neuporedivo bolja knjiga: ove godine je ušla u uži izbor od pet kandidata za zlatnu „Man Buker” nagradu, dodeljenu u čast pedestogodišnjice postojanja „Buker” nagrade, u konkurenciji svih pedeset naslova koji su dosad osvojili ovo prestižno priznanje. Kako vreme prolazi, sve brže gubimo iz vida potencijalne klasike.

U julu ove godine, objavljeno je da je pomenutu zlatnu „Man Buker” nagradu osvojio „Engleski pacijent.” Ovaj rezultat uliva nadu za budućnost klasika: „Engleski pacijent” je napisan 1992. godine, dakle po uzrastu nesumnjivo pripada generaciji milenijalaca. Možda novije knjige ipak mogu da dostignu status klasika. Međutim, za to je potrebno vreme. 

Roman „Sto godina samoće” za to je imao decenije, dok je, na primer, knjiga „Beli zubi” Zejdi Smit u sasvim dručkijoj situaciji. Kako vreme prolazi, sve je više knjiga naslaganih na našim natkasnama i sačuvanih na „Kindl” uređajima. Ko zna koji naslovi će se pamtiti u decenijama koje nam predstoje?

Izvor: Quartzy