Šta je epistolarni roman?

Jedna od najboljih stvari kada se radi o književnosti je ta što se nikad ne ograničava na jedan određeni stil. Autori često eksperimentišu, uvek pokušavaju da stvore nešto novo i da na neki način utiču na čitaočev um. Stoga ne iznenađuje što postoji puno stilova za pisanje romana, pesama i kratkih priča, a epistolarno pisanje je jedan od njih. 

Popularan stil među piscima od 17. veka, epistolarna forma je uvek bila deo čuvenih kratkih priča, romana i pesama. Pre no što se pozabavimo klasičnim i modernim primerima ovog stila, zastanimo prvo da razjasnimo sam pojam epistolarnog.

Epistolarna forma je pisanje romana, priče ili pesme u obliku niza dokumenata – uglavnom pisama ili zapisa iz dnevnika, članaka, isečaka iz novina ili, u novije vreme, blogova, tekstualnih poruka ili imejlova. Prvobitno se zasnivalo na romanima koje su činile serije pisama. 

U današnje vreme pisma ne deluju kao previše bitna stvar – koncept imejlova i tekstualnih poruka je prosto preovladao, zar ne? Ali ranije, kada su pisma bila osnovni vid komunikacije, ona su pisana strasno, osećajno, s puno detalja, emocija, zbog čega su bila veoma važan književni oblik mnogo vekova unazad.  

Najčešće se deli na tri tipa: 

a) monološko pisanje, u kom su zabeležena pisma/zapisi iz dnevnika samo jedne osobe. 

b) dijaloško pisanje, u kom je dokumentovana prepiska između dva lika.  

c) poliloško pisanje, u kome se dopisuje više od dva lika.  

Vratimo se na prvobitni smisao epistolarnog i uvidećemo da je s njim u književnost ušla pisma, dnevnici i isečci iz novina a priča je dobila osećaj ličnog. Pobornici ovog stila kažu da on više angažuje čitaoca, da pomaže čitaocu da se lakše poveže sa likovima jer čitalac postaje deo sveta o kome čita. 

U poređenju sa naracijom u trećem licu ovaj stil je intimniji i ličniji i delo deluje autentičnije i iskrenije. Epistolarni stil daje priliku autoru da čitaocu pruži više pogleda na temu i ceo fokus usmeri na likove priče, a na ostale elemente ne toliko.  

Međutim, u ovom stilu retko ima dijaloga u sadašnjem vremenu, interakcija između likova ne može uvek pravilno da se prati a čitalac može da posmatra interakciju sa samo jedne tačke gledišta. Zato je u epistolarnim romanima ponekad teško razumeti pravi odnos između likova. Ovakvi romani kod čitaoca mogu da izazovu pristrasnost prema jednom liku a da se ne prida dovoljan značaj drugim likovima. 

S druge strane, čitaoca ne mora da interesuje svaki stav lika. U poređenju sa pisanjem u trećem licu, u epistolarnom romanu je teško prikazati intimne scene, posebno ako su napisane u formi pisama ili isečaka iz novina ili zapisa iz dnevnika.  

Hajde malo bolje da upoznamo ovaj stil.

Epistolarna forma je adaptirana već u 17. veku i kao takva ostala popularna do danas. Ona se koristi i u fikciji i u dokumentarnoj književnosti. Prvi pravi primer ili uzorak epistolarnog stila je tema oko koje se spore književni kritičari. Kako je zaista nastao, takođe je predmet rasprave. Neki kritičari kažu da je ovaj književni žanr potekao od pisama koja su umetana u romane, sa naracijom u trećem licu i na kraju nestala iz romana. 

Drugi tvrde da su nasumična pisma i dokumentacija bili uvršteni u formu romana, gde je u većini slučajeva glavna tema bila ljubav. Istorija nam kaže da su Ljubavna pisma plemića i njegove sestre (Love Letters Between a Nobleman and His Sister) od Afre Bena jedan od prvih primera epistolarnog stila na engleskom jeziku, objavljena kasnih 1680-ih. 

Kao žanr, vremenom je postajao sve popularniji, proslavljajući pisce kao što su Semjuel Ričardson, Frences Bruk i Henri Filding koji su eksperimentisali sa elementima epistolarnog pisanja u svojim dobroprihvaćenim romanima. 

Roman Pamela Samjuela Ričardsona je jedan od najstarijih epistolarnih romana. Prikazan kroz pisma lepe, nevine Pamele njenim roditeljima ovaj roman priča priču o njoj i njenom životu kao sluškinje u porodici koja pripada višoj klasi. Petnaestogodišnja nevina Pamela radi za gospođu B, bogatu staru damu koja umire i ostavlja siromašnu Pamelu sa svojim sinom. 

Gospodin B, sin, počinje da je zavodi iako zna da ne može da se oženi njome zbog različitog socijalnog statusa. Priča se odvija kroz Pameline misli i osećanja, koji su prikazani u njenim pismima.  

Delimično zasnovan na čuvenom romanu Džejn Ostin Gordost i predrasuda (Pride and Prejudice), Dnevnik Bridžet Džouns je smešna priča o 30-godišnjoj ženi koja previše pije, previše puši i beskrajno brine o svojoj kilaži, kao i o svojoj karijeri. Ova priča je epistolarno delo u kome se Bridžetin život i događaji opisuju kroz zapise u njenom dnevniku. Dnevnik Bridžet Džouns je vedro štivo, a ujedno i realistično, koje govori o odnosima, karijeri i porodičnim pritiscima sa kojima se većina nas danas suočava. 

Frankenštajn ili Moderni Prometej  (The Modern Prometheus) od Meri Šeli je užasavajuća, tragična priča o ekscentričnom i preambicioznom Viktoru Frankeštajnu koji stvara odvratno stvorenje tokom jednog eksperimenta. Roman, prvobitno zamišljen kao kratka priča, napisan je u epistolarnoj formi, a govori o kapetanu Robertu Voltonu koji opisuje priču i iskustva Viktora Frankeštajna koga je upravo spasao tokom putovanja sa Severnog pola. Priča je ispričana kroz seriju Voltonovih pisama njegovoj sestri Margaret. 

Beli tigar je prvi roman Aravinda Adige za koji je dobio Bukerovu nagradu za fikciju 2008, u godini kada je objavljena. Ovaj epistolarni roman je u formi pisama koje je indijski seljanin, Balram Halvej uputio kineskom premijeru. 

Kroz svoja pisma Balram govori premijeru, kao i čitaocu, sve o svom životu prvo kao sinu siromašnog vozača rikše, zatim kao vozaču bogataša i na kraju kao uspešnog preduzetnika. Ovaj roman je napisan u mračnom, satiričnom maniru i oslikava borbu indijske radničke klase u rapidno globalizovanom svetu. 

Epistolarna forma je veoma interesantno književno sredstvo. Iako ima svojih mana, zaista ne bismo mogli da zamislimo da su naši omiljeni epistolarni romani napisani u trećem licu, zar ne?

IZVOR: Buzzle