Imam jednog prijatelja koji je pre godinu dana imao operaciju srca. To je bila jednostavna operacija, bez mnogo rizika, putem katetera i bez potrebe za ozbiljnijom hirurgijom. Nekoliko nedelja pre intervencije, ispričao je to drugarici u koju je imao poverenja. Ona mu je, sa zaprepašćenjem, rekla da je sigurno zabrinut (srce je srce i nikad se ne zna, rekla mu je), a on joj je sa osmehom odgovorio da, iako operacija srca ostavlja jak utisak, zapravo je vrlo jednostavna i skoro bez ikakvog rizika.
Dan pred operaciju, drugarica ga je nazvala.
- Sutra je operacija. Kako si?
- Dobro, spreman – odgovorio je moj drug.
- Pitam te jer si zvučao zabrinuto kad si se javio – dodala je.
Ovo je, bez sumnje, promašen pojam empatije. Ostvaren je sa najboljom namerom, ali ipak je neuspeh. Zato što ta drugarica, koja je okarakterisana prema tome što uglavnom brine o drugima, nije shvatala šta njen drug oseća, nego izražavala ono što bi ona osećala da su joj rekli da treba da operiše srce. To je ono što nazivamo projektovana empatija.
Prava empatija nam omogućava da precizno sagledamo šta druga osoba oseća, da bismo mogli da je ispratimo u procesu. To je osnovna veština za funkcionisanje naših odnosa sa drugim osobama. Međutim, projektovana empatija nas navodi na razmišljanje da osoba koja je ispred nas želi da sazna šta bismo mi osećali da smo u njihovim okolnostima. Ne shvatamo njihovu realnost, nego odražavamo našu. Ovaj tip empatije ne olakšava odnose prema drugim ljudima, jer drugi ljudi onda ne osećaju da ih razumemo.
U nekom trenutku, svi, sa najboljom namerom, mislimo da se postavljamo na mesto druge osobe, ne shvatajući da to ne radimo na pravi način, već na projektovan. Na primer, možemo imati prijatelja koji nam nešto priča vrlo uplašeno, i kako nas ta situacija ne plaši, nećemo shvatiti njegovu paniku. Posledica je banalizovanje tog straha i naš prijatelj će se osećati veoma neshvaćeno. Kako je naša namera da razumemo drugog (i mislimo da to radimo), mi bismo se uvredili ako bi nam oni rekli da se ne osećaju kao mi, iako je to istina.
Empatija određuje šta je dobro raditi ili ne. Svaka emocija ima adekvatan odgovor i to je ono što druga osoba očekuje od nas. Ako ne shvatimo osećanje našeg sagovornika, već projektujemo svoje, nudimo pogrešan odgovor.
U našim odnosima prema drugima imamo dva izazova: da emocionalni izrazi ljudi ne prođu neopaženo kod nas i da naš unutrašnji sud ne odstupa od onoga što vidimo i čujemo od drugih.
Sposobnost opažanja
Da li možemo da primetimo tužan pogled? Da vidimo sjaj u očima od sreće? Možemo li da razlikujemo pravi osmeh od onog koji pokušava da prikrije neko drugo osećanje? Imamo ključ za prepoznavanje ovih izraza. Oni su deo standardnog programskog paketa našeg mozga. Ono što nas izneveri jeste praksa, zato što imamo svoju sopstvenu sposobnost procene. Treba da malo više vežbamo posmatranje i da to činimo sa više pažnje.
Naš sud
Možemo li da slušamo ljude kako bismo ih stvarno shvatili, a ne da bismo im sudili? Možemo li ostaviti po strani svoja mišljenja, uverenja i vrednosti kada slušamo? Osude poništavaju našu pronicljivost. Čini da vidimo samo ono što želimo. Treba da slušamo očima deteta, sa umom koji ne osuđuje ono što čuje, već samo razume šta mu govore. Postići ćemo pravu empatiju i shvatiti šta zapravo drugi osećaju tako što ćemo biti dobri posmatrači i nećemo padati na lični sud. Uzgred, prema rezultatima nekoliko naučnih studija, empatija ima tendeciju da bude više žensko nego muško osećanje. Osim toga, češća je u zrelosti nego u mladosti, ili bar u tom pravcu idu istraživanja.
Emocije i empatičan odgovor
Dobro shvatiti emocije drugog (ne ono što bih ja osećao, nego ono što druga osoba oseća u određenoj situaciji) je osnova prave empatije. Pol Ekman, američki psiholog, je prepoznao 7 osnovnih emocija i pokazao univerzalan izraz lica. Te emocije su: radost, tuga, iznenađenje, strah, gađenje, prezir i bes. Četiri od njih su veoma prisutne u svakodnevnom životu i zahtevaju veoma drugačiji empatijski odgovor.
Radost. Tačan odgovor na ovo osećanje je da joj se pridružimo i podelimo je. Neće pomoći zadržavanje hladnoće i udaljenosti.
Tuga. Ovaj osećaj traži nekoliko reči i mnogo delovanja. Pridružiti joj se od početka je uglavnom najbolji odgovor. Relativizovanje situacije neće pomoći.
Strah. Ponekad je maskiran jakim izrazima. Obezbediti sigurnost je najbolje rešenje da se prevaziđe. Negiranje ne pomaže.
Bes. Često nas dovodi do agresivnih i iracionalnih reakcija, koje ni sama osoba koja ga oseća ne može razumeti. Čekati da se smanji intenzitet emocije je najbolje rešenje. Pokušati da se urazumi besna osoba nije pravi odgovor.
Izvor: El Pais
