Džejson Šulman (Jason Shulman) je britanski interdisciplinarni umetnik, koji pored medija fotografije,skulpture, instalacije i video rada, često spaja nauku i umetnost. Radio je kao grafički dizajner, ali i kao umetnički direktor magazina. Potiče iz veoma uspešne intelektualne porodice pisaca i novinara. Njegov otac je bio pozorišni kritičar, a majka pisac. Obe njegove sestre su izvrsni pisci, jedna dugogodišnji urednik britanskog Voga, dok druga pored uspešne karijere pisca nosi i titulu markize. Koliko je ova porodica nesvakidašnja vidi se kroz jedan Džejsonov umetnički rad u kom je iskoristio pepeo svog pokojnog oca, sa čim su se svi članovi porodice složili, uz pretpostavku da bi se to dopalo i pokojnom ocu, koji je prema Džejsonovim rečima cenio ideju kontinuiteta.
„Fotografije filmova“ nastale su uz pomoć superduge ekspozicije i kvalitetnog 5K monitora, koji sadrži visoku rezoluciju da piksele čini gotovo nevidljivim, bez čega ovakve fotografije ne bi bile moguće. „Postoji otprilike 130.000 ‘frejmova’ u 90-minutnom filmu. Mogli biste da ih uzmete i promešate kao špil karata i bez obzira na to, opet biste dobili istu sliku do koje sam ja došao“, rekao je Šulman u intervjuu za magazin Hotel .
Fotografije su apstraktne, bez jasnih obrisa ili prepoznatljivih kadrova i likova, ali one i dalje mnogo govore o filmovima od kojih su nastale. Poput neverbalne komunikacije, nisu dovoljno jasne, ali govore mnogo. Iz samih boja možemo da osetimo i isčitamo atmosferu filma, ili čak na osnovu mekih ili oštrih ivica možemo da prepoznamo u kakvom okruženju se odvija radnja.
Iako na prvi pogled slične, svaka fotografija je unikatna i reprezentuje karakter filma – ukoliko ih uporedimo možemo videti jasne razlike.Najilustrativnija paralela je ona između šarenog sfumato Damba i tamno sivkaste Odiseje u svemiru prepune oštrih linija.
Posebno interesantan je fenomen apofenije – pravljenje veza između slučajnih ili besmislenih podataka koji se javlja kod gledaoca. Oni često prepoznaju scene iz svojih sećanja na film kojih na fotografijama nema. Tu se možda krije i najveća snaga ovakve apstraktne fotografije, te ona umesto ’nametnute’ ideje umetnika posmatraču pruža mogućnost da sadržaj u potpunosti projektuje na svom ličnom planu.
Ovi radovi su pored svoje estetske dopadljivosti odličan test za istraživanje sopstvenog senzibiliteta i još bolji poligon za nadograđivanje imaginacije. Oni su neka vrsta savremenog Roršarhovog testa - testa za otkrivanje dubljih slojeva ličnosti. Prednost je što iza apstraktnog stoji nešto vrlo jasno i konkretno, cela priča, ceo film.
Fotografije su interaktivne jer se direktno nadovezuju na film koji kao završena idejna celina posmatraču već budi određene osećaje ili stavove. Da li se lični utisak filma poklapa sa sažetim opusom snimka? Koliko se atmosfera poklapa sa asocijacijom na pojedini film i, ukoliko se ne poklapa, da li možete da zamislite kako bi to izgledalo u vašoj imaginacij? Interesantno je i analiziranje fotografija filmova koje možda niste odgledali - koliko informacija može da vam oda samo jedna nejasna slika u kojoj je sažeto bezmalo sve?
Sve iz serije „Fotografije filmova“ kao i ostale radove, možete pogledati na Šulmanovoj veb stranici : Jason Shulman
