Hese je bio plodan pisac, koji je iza sebe ostavio dvanaest divnih romana, kao i veliki broj kratkih priča, eseja i pesama. Godinu dana nakon završetka Drugog svetskog rata dobio je Nobelovu nagradu za nadahnuta dela koja su, iako sve odvažnija i prodornija, primer klasičnih ideala humanosti i visokih stilskih kvaliteta. Većina njegovih dela je dostupna na internetu zahvaljujući projektima otvorenog koda. Naše preporuke uključuju sledeća tri dela: Demian, Sidarta i Stepski vuk.
Prvi roman koji smo pomenuli, Demijan, napisan je za vreme i pod uticajem Prvog svetskog rata. Prva rečenica otkriva glavnu temu knjige, a to je problem identiteta, pojam dobra i zla, izazovi pri pravljenju pravih izbora i nedoumice u odnosima sa drugima: „Ta ja nisam hteo ništa drugo nego da pokušavam proživeti ono što je samo od sebe htelo da izbija iz mene. Zašto je to bilo tako mnogo teško“?
Čitav roman je napisan u retrospekciji: starac koji se zove Emil Sinkler se seća svoje prošlosti i pokušava da se pomiri sam sa sobom. Knjiga nas tera da razmišljamo o velikom broju pitanja, a glavno je: kako se mi to razvijamo i šta nas to čini zrelima, i intelektualno i emocionalno? To objašnjava zašto je naslov romana Demijan, što je ime dobrog Sinklerovog prijatelja koji je duboko uticao na njegov razvoj.
Prema sopstvenom priznanju, Hese je bio pod uticajem velikih zapadnih filozofa, kao što su Šopenhauer, Niče, Platon i Spinoza. Za roman Demijan, najvažnije je razumevanje Ničeovih koncepata dobra i zla. Laičkim jezikom, Niče misli da nije toliko važno da li su nečiji postupci dobri ili zli. Ta tradicionalna kategorizacija je jednostavno staromodna. Osoba će postupiti na određeni način, vođena jedino svojom voljom za moć: sud o moralnoj strani ovih postupaka je potpuno nevažan.
Biti iznad drugih je potpuno prirodna želja čoveka, ali nismo svi sposobni da dostignemo taj cilj. Neki su vođe i vladari, neki su sledbenici i potčinjeni. Vredno je pomena da je Hese bio u teškim psihološkim stanjima tokom čitavog života, uključujući i uznemirenost koja je prerasla u pokušaj samoubistva kada je imao samo 15 godina – to je događaj koji će nam pomoći da bolje shvatimo njegova dela.
Heseov medicinski karton otkriva da se borio sa melanholijom, što je jako čest slučaj kod izuzetno osetljivih i inteligentnih ljudi. Mentalna osetljivost je nešto sa čim se borio godinama. Kao pravom humanisti, bilo mu je jako teško da gleda ratnu propagandu i političke odluke koje su bile naprosto zastrašujuće. Nakon završetka Prvog svetskog rata i smrti njegovog oca 1916. godine, Hese se okrenuo psihoterapiji.
Ime njegovog lekara je bilo Džozef Bernhard Lang i sesije sa njim su imale snažan uticaj na Heseovo blagostanje, ali i na njegovo pisanje. U Demijanu, dr Lang je postao lik – orguljar Pistorijus – koji je nešto nalik odavanju počasti Langu i zamisli o istraživanju identiteta kroz duboke razgovore i mentorske odnose.
Osim zapadnih filozofa, Hese je takođe istraživao indijsku i kinesku filozofiju, a sve one su pronašle svoje mesto u njegovim romanima. Hese je nekoliko puta putovao u Aziju i na Bliski istok. Mislio je da ima mnogo toga da se nauči i van evropske misli i evropskog koncepta religije, pa je želeo da istražuje izvan nje. Dok je putovao, potvrdio je svoje sumnje i kao kreativni ishod ovih putovanja napisan je roman Sidarta, koji je objavljen 1922. godine.
Ova knjiga se bavi temama otuđenja i silaska sa svetske pozornice kako bi se pronašao smisao iznutra. Pod uticajem budizma, Hese nam nudi baš ovu religijsku tačku gledišta. Sidarta je ime glavnog lika, člana najviše kaste (sin bramana), koji živi u drevnoj Indiji. Kao i u Demijanu, u centru pažnje je prijateljstvo između Sidarte i Govinda. Glavna tema je duhovna potraga, to jest – potraga za prosveljenjem. Sidarta oseća žeđ za znanjem i istinom i zna da ih neće dostići tako što će ostati kod kuće sa svojim ocem i upražnjavanje religije je više nije dovoljno.
Roman nam pruža odličnu priču o tome šta su religije zaista i da li bi zaista trebalo da ispoštujemo okvire koje nam nameću ili ne. Sam Hese je mislio da postoji samo ova, neuništiva religija, vera koja objedinjuje i ne pravi razliku između drukčijih veroispovesti, već se izdiže iznad njih. Važno je imati vere, ali je takođe važno pronaći sopstvene istine. Slično ovome, Sidarta u romanu kaže: „Upravo zato i idem svojim putem – ne da bih tražio drugu doktrinu, jer znam da ne postoji, već da ostavim sve doktrine i učitelje i da dostignem svoj cilj sam – ili da umrem“.
Roman Stepski vuk takođe nam pruža priču o potrazi za identitetom, ali na mnogo konkretniji način. Ovaj roman nije ono što bi čitaoci očekivali nakon izrazito duhovnih romana koji su mu prethodili. Tokom svog života, Hese je govorio kako ne veruje da je moguće da neko bude i političar i humanista u isti mah, jer te dve kategorije isključuju jedna drugu. Ipak, ovo ne znači da je Hese bio apolitičan, baš naprotiv. Njegova dela svedoče o snažnoj sklonosti pacifizmu, dok istovremeno zagovaraju mir i pravdu.
U tom smislu, Stepski vuk je priča o čoveku koji je rastrzan između svoje potrebe za osamom i svoje životinjske prirode, i svog odsustva volje da bude deo društva u kom buržoazija uživa, dok ostali pate u novoj klimi predratnih, kasnih 1930-ih. Njegovo ime je Hari Haler i sam sebe zove vuk iz stepe, jer oseća da je pola čovek, a pola vuk.
Roman je donekle različit od prethodnih koje smo pomenuli, pošto ima nadrealne elemente, kojih je sve više kako se priča razvija i kako otkrivamo sve više detalja o Halerovoj psihi. Ponovo, ova priča nam pokazuje koliko je um kompleksan i koliko neprimetno možemo da se promenimo u interakciji sa ljudima i kroz kušanje novih stvari, baš kao što je Hari učinio u magičnom pozorištu, dok se družio sa Herminom, Marijom, Pablom i Mocartom. Uticaj Šopenhauera je ovde očigledan, pogotovu kada se imaju na umu njegove misli o karakteru pojedinca. Prema Šopenhaueru, naš karakter je naša sudbina, ljudi ne mogu da pobegnu od sebe.
Hese ovo ostavlja otvoreno za interpretaciju: da li je Hari stepski vuk, ili nešto više od toga? Kada je pomislio da može da se promeni, da li je bio u pravu? Ili se možda promenio i zatim se vratio svom pravom identitetu?
U romanu postoji jedan uznemirujući dijalog koji Henri vodi sam sa sobom, što nas podseća na simptome bipolarnog poremećaja: „Pogledao sam još jednom u ogledalo. Bio sam lud. Iza visokog stakla nije stajao nikakav stepski vuk, niti je valjao jezikom po svojoj čeljusti. U ogledalu sam stajao ja, stajao je Hari, siva lica, lišen svih igara, umoran od svih poroka, odvratno bled, ali ipak čovek, ipak neko s kim se moglo govoriti.
„Hari”, upitah ja, „šta radiš ovde“?
„Ništa”, odgovori onaj u ogledalu, „čekam. Očekujem smrt”.
„A gde je smrt”? upitah ja.
„Dolazi”, reče onaj drugi“.
Ova tri romana su samo vrh ledenog brega kada je u pitanju Heseov opus, ali su odlični da se od njih počne, ako nikada ranije niste čitali ništa od ovog velikog pisca. Prošlo je tačno 70 godina otkako je Heseu odato priznanje Nobelovom nagradom, pa kako drugačije proširiti svoja čitalačka iskustva i odati počast njemu i njegovim delima, nego dograbiti neke od njegovih romana?
Izvor: Youth Time
