Zašto je u redu da govorimo „ovaj“ i „pa“?
Unsplash

U okviru studije o ljudskom govoru, lingvista Mark Liberman analizirao je obimnu bazu podataka govornog jezika. Na osnovu ove analize, zaključio je da jedna od svakih šezdeset reči koje ljudi izgovore „ovaj“ ili „pa“. To znači da, zavisno od brzine govora, u minuti izgovorimo dve do tri ovakve reči tj. poštapalice.


Zbog čega ovo radimo? Očigledan odgovor je da koristimo poštapalice kada ne možemo da izgovorimo ono što u tom trenutku želimo da kažemo. Možda ne možemo da se setimo prave reči ili nekog imena, možda pokušavamo da formulišemo misli, a možda imamo razlog da oklevamo. Međutim, iza korišćenja poštapalica krije se više od ovoga. 


Poteškoće sa pronalaženjem pravih reči nisu dovoljan razlog koji bi nas naterao da naglas izgovorimo „ovaj“ ili neku sličnu reč. Umesto toga, na trenutak bismo mogli da ne kažemo ništa dok smišljamo šta je to što ćemo reći.


Pravi razlog zbog kojeg koristimo „ovaj“ i „pa“ je činjenica da ćutanje ne funkcioniše u razgovoru gde se uloge govornika i slušaoca brzo izmenjuju.

Unsplash
Unsplash

Zašto su nam poštapalice potrebne u razgovoru?

Za svakodnevnu komunikaciju ne postoji scenario. Ne znamo ko će kada da govori, šta će reći, kada će neko drugi da se ubaci ili koliko dugo će neko da govori. No, ljudi koji učestvuju u razgovoru obično se drže pravila koje kaže da u datom momentu govori samo jedna osoba. 


Zbog toga tokom razgovora uvek na umu imamo pitanja kao što su: koja osoba ima reč u tom trenutku, koliko dugo će da govori i kada će da prepusti reč nekom drugom. Pravila saradnje u razgovoru od nas zahtevaju da koristimo signale koji regulišu tok društvene interakcije.

Uzmimo za primer slučaj u kojem ne uspevamo da formulišemo narednu rečenicu: ukoliko zaćutimo, moguće je da će naš sagovornik zaključiti da smo završili s pričom i preuzeti reč. Ako se ovo desi, verovatno smo zauvek izgubili svoj tok misli jer razgovor počinje da se kreće u novom i nepredviđenom smeru.

Dakle, ukoliko dođe do pauze tokom govora, a želimo da nastavimo da govorimo, potpuno je razumljivo da ćemo upotrebiti poštapalicu kao što je „ovaj“ ili „pa“. Poštapalica je signal kojim opravdavamo pauzu i poručujemo: „Molim vas, pričekajte, još nisam završio/la, uskoro ću da nastavim.“ Ako je naš sagovornik voljan da sarađuje, što je najčešće slučaj, neće preuzeti reč.


Uprkos činjenici da poštapalice kao „ovaj“ i „pa“ imaju jasnu funkciju u razgovoru, često nam govore da treba da ih izbegavamo. Problem je u tome što bi, kad bismo izostavili sve poštapalice iz neformalnih razgovora, ljudi pretpostavili da smo završili s pričom i počeli da govore, iako mi zapravo još nismo gotovi.


Mogli bismo se rešiti poštapalica kad bismo se rešili razloga zbog kojeg one postoje, kada bismo uvek bili spremni da u momentu kažemo upravo ono što želimo reći. Međutim, u slobodnom toku razgovora ćemo neizbežno da se suočavamo sa pauzama, a ako ne koristimo prave singale u razgovoru bićemo loš ili čudan sagovornik.


Po čemu je javni nastup drugačiji?

Nijedna osoba ne govori uvek savršeno tečno. Međutim, u određenim uslovima obično govorimo bez poštapalica, kao kada govorimo o temi o kojoj mnogo znamo, kada ponavljamo nešto što smo prethodno rekli i kada nismo pod pritiskom vremenskog ograničenja. No nije zagarantovano da će ovi uslovi biti ispunjeni u slobodnom toku razgovora. 


Obično ne znamo unapred šta ćemo tačno reći, nemamo priliku da uvežbamo razgovor niti imamo apsolutnu kontrolu nad temom razgovora. Razlog za ovo je činjenica da je svaki razgovor zajednički projekat govornika i slušaoca koji kroz međusobnu saradnju spontano osmišljavaju taj razgovor.

Unsplash
Unsplash

Kod javnog nastupa stvari stoje drugačije. Ovde možemo unapred da odlučimo (i uvežbamo) šta ćemo reći. Dakle, uz dobru pripremu možemo da obezbedimo lak pristup idejama i rečima koje ćemo da koristimo i time izbegnemo potrebu za poštapalicama.


Tokom javnog nastupa, jedna od glavnih funkcija poštapalica (da sagovorniku daju do znanja da nismo završili s govorom) potpuno je beznačajna. Scena je samo vaša, barem dok pitanja publike ne dođu na red. Dakle, tišina koja traje oko jedne sekunde u ovoj situaciji ne predstavlja problem, za razliku od neformalnog razgovora.


Naposletku, kod javnog nastupa nema brze izmene uloga govornika i slušaoca kao u razgovoru, pa je samo na nama da odredimo ritam i brzinu svog govora.


Usporavanje je najbolji način da se u javnom nastupu izbegnu poštapalice

Ako svesno počnemo sporije da govorimo, dajemo sebi više vremena da formulišemo ono što ćemo reći (a publika dobija više vremena da protumači naše reči). Zbog toga je manje verovatno da će doći do kognitivnog pritiska koji dovodi do odgađanja, a samim time i do reči poput „ovaj“ i „pa“.

Usporavanje ima i drugih prednosti: kada sporo govorimo drugima izgledamo autoritativno i opušteno.

Problem nećemo rešiti ako se usredsredimo isključivo na reči „ovaj“ i „pa“ jer su one samo simptomi. Ukoliko želimo da svedemo upotrebu poštapalica na minimum i ostavimo utisak autoriteta, moramo da razumemo prave razloge zbog kojih ovi signali uopšte postoje.



IZVOR: Quartz at Work