Osobe koje imaju teškoće da prepoznaju lica ljudi sa kojima su se već upoznali znaju koliko tako nešto može da bude neprijatno. One obično strahuju od toga da će biti okarakterisane kao neko ko je umišljen ili dovoljno nemaran da zapamti nekoga ko mu je već predstavljen. Većina njih, međutim, nije ni svesna šta se, zapravo, nalazi u pozadini ovog problema.
Prema istraživanjima sprovedenim u Velikoj Britaniji, prozopagnozija, poremećaj prepoznavanja lica, češća je nego što se to obično misli. Ovo, međutim, ne treba da znači da, ukoliko vam prepoznavanje poznanika ne ide baš toliko sjajno, definitivno imate ovu dijagnozu. Sposobnost prepoznavanja facijalnih karakteristika zapravo se veoma razlikuje od osobe do osobe, kao što postoje teži i lakši slučajevi prozopagnozije. U težim slučajevima osoba nije u stanju da prepozna ni lica svojih najmilijih, pa ni svoje sopstveno.
Prozopagnozija, dakle, prestavlja jednu krajnost lestvice, dok se na drugom kraju nalazi ono što se na engleskom govornom području karakteriše kao super-sposobnost prepoznavanja. Oni koji poseduju ovu „super-moć” u stanju su da identifikuju lice osobe koju su videli i samo jednom, čak i pre velikog broja godina. Većina populacije se, međutim, nalazi negde između, sa više ili manje razvijenom sposobnošću prepoznavanja.
Ipak, javlja se sledeće pitanje - kako objasniti ove razlike?
Ovo je pitanje na koje, donedavno, nije bilo moguće dati pouzdan odgovor. Istraživanja vršena u poslednjih nekoliko godina, bacaju u zasenak ranije pretpostavke o tome da sposobnost prepoznavanja lica zavisi od pola ili nekih osobina ličnosti. Činjenica da osobe kod kojih je dijagnostifikovana prozopagnozija obično imaju nekog srodnika sa istim problemom, dala je značajan povod za verovanje da je za sposobnost prepoznavanja lica kriva upravo - genetika. To verovanje je u velikoj meri već potvrđeno testiranjem parova identičnih blizanaca.
Međutim, ovo nije jedino otkriće koje baca novo svetlo na znanje o našim neurološkim aspektima. Kako ističe dr Sara Bejt, jedna od vodećih stručnjaka za ovu oblast, sposobnost prepoznavanja lica nije samo veoma nasledna, već i sasvim specifična. Drugim rečima, prema Bejtovoj i mnogim drugim naučnicima, ona izgleda nije povezana sa drugim mentalnim sposobnostima kao što je IQ, memorija uopšteno, ili sposobnost prepoznavanja drugih objekata. Ovome svakako ide u prilog i činjenica da se prozopagnozičari, u pokušajima prepoznavanja, oslanjaju na druge fizičke karakteristike, kao što je frizura ili figura neke osobe.
U svakom slučaju, ako loše prepoznajete lica, treba da znate da nije problem u vašoj memoriji, inteligenciji ili nekom drugom nedostatku. Ako je, sa druge strane, ova sposobnost kod vas razvijenija, imajte razumevanja za one kojima morate da objašnjavate gde ste se već upoznali – nekad nije reč o nemaru ili lošim manirima.
Izvor: The Telegraph