Ona kao da ne uočava lepote koje ste vi uspeli da vidite, ili uopšteno, na delo reaguje na potpuno drukčiji način. Vaši utisci se toliko razlikuju, da ste skloni da postavite pitanje: „Izvini, čitamo li mi istu knjigu?” Zbog čega se ovo zapravo dešava odgovor pruža teorija poljskog filozofa Romana Ingardena.
Književno delo je samo šema!
Mogu li se ograničenim brojem rečenica navesti svi detalji vezani za neki opis? Može li se uopšte precizno opisati tačna nijansa neke boje?
Ovim sugestivnim pitanjima Ingarden je ukazao na činjenicu da je književno delo po svojoj prirodi samo šema, odnosno, da poseduje mnoga „neodređena mesta” – praznine u opisu fizičkih stvari, psihe i događaja. U težnji da vizualizuje opisan svet, čitalac ga zamišlja mnogo konkretije nego što to sami opisi nude, i tako ga spontano obogaćuje detaljima koji u njemu zapravo ne postoje.
Ovako u grubim crtama izgleda Ingardenova teorija o konkretizaciji. Ne samo što čitanjem rekostruišemo svet književnog dela, mi ga i nadograđujemo. I zato, kada govorimo i sudimo o delu koje smo pročitali, zapravo govorimo i sudimo o njegovoj konkretizaciji, gde se mora uračunati procenat našeg koautorstva!
Jedno delo, a toliko mogućih konkretizacija!
Zbog ovog procenta koautorstva, čitaoci se razilaze u doživljaju istog književnog dela. Hamlet nikada neće biti potpuno isti za dva različita čitaoca, niti će za njih biti ista prostorija koja se na osnovu datog opisa zamišlja.
Zamišljanje uvek mora biti različito, jer su detalji koje čitalac „umeće” detalji njegovog individualnog, jedinstvenog iskustva. Svako konkretizovanje je u vezi sa našom ličnom istorijom!
Ovo nije jedini uzrok različitog konkretizovanja. Razni drugi subjektivni faktori (razumevanje je tek jedno od njih!) utiču na to da li će neki momenti biti više ili manje zapaženi, više ili manje shvaćeni. Nije stvar samo u tome što delo spontano nadograđujemo, već i što ga različito rekonstruišemo.
Pošto možemo da reagujemo samo na one momente koje smo rekonstruisali, i pošto smo te momente individualno konkretizovali, onda nije nikakvo čudo što različiti čitaoci neće istim delom biti jednako oduševljeni.
Da li je rasprava o književnom delu uzaludna?
Odgovor na famozno pitanje: „Izvini, čitamo li mi istu knjigu?”, sada je posve jasan. Da, čitamo isto književno delo, ali ga konkretizujemo na različite načine. Ali, ako je u svaku konkretizaciju nužno uključen individualni faktor – da li to znači da se uzalud sporimo oko lepota nekog dela, ili smo svi kolektivno u pravu kada govorimo o ovim ili onim kvalitetima?
Ingarden na ovo pitanje odgovara izričitim i lepo obrazloženim „ne"! Ne, jer konkretizovanje šeme dela podrazumeva i njenu rekonstrukciju. A nisu sve rekonstrukcije čitanjem izvršene na sasvim „pošten” način.
Ako Vilijem Šekspir nije napisao kakvog stasa je bio Hamlet (ovo je najslikovitiji i omiljeni Ingardenov primer), čitalac može da ga zamišlja bilo kako. Ali ako u delu izričito stoji da dotični junak ima crne oči, a čitalac ga zamišlja kao plavookog, tada nije reč o dopuni, već o preoblikovanju Hamlet-šeme!
Ovo važi i za opise ljudske psihe i apstraktnijih stvari, gde nepotpuno ili pogrešno razumevanje može da vodi narazličitijim preoblikovanjima. Kvaliteti koje tada pripisujemo našim često nesvesnim izmenama nisu kvaliteti originalnog, već prerađenog dela! A to je sasvim druga stvar od kvaliteta koje pridodajemo upotpunjavanjem opisanog.
Zato jedino možemo da raspravljamo o tome koje kvalitete delo zaista sadrži i ne možemo od sagovornika očekivati divljenje prema onome što smo sami učitali.