FOTO: EL PAÍS
Mili Porta rođena je u onoj godini u kojoj je španski grip zahvatio živote 50 miliona ljudi širom sveta. To je bilo 1918, u jednoj porodici iz Korunje u kojoj se niko nije bavio muzikom, a ona je sedela svakog dana za trpezarijskim stolom i svirala klavir koji je nacrtala na njemu. Od tada, zapravo, oduvek, živela je posvećena muzici ne zapostavljajući nekoga ili nešto: bila je prva direktorka orkestra Španije sa 17 godina, nagrađena je Velikim krstom iz reda Alfonsa X Učenog sa 34 godine i, deceniju kasnije, postala je glavna profesorka solfeđa na Kraljevskom muzičkom konzervatorijumu iz Madrida.
U novembru prošle godine se navršilo 45 godina od njene smrti. Preminula je 9. novembra 1971. u 53. godini života. Njene ćerke, Marivi i Ana Marija Navarete, se prisećaju majke i okružene njenim slikama, naglašavaju da, dok je bila živa, nisu bile svesne svih stvari koje je postigla.
FOTO: EL PAÍS
Opisuju jednu fotografiju svoje majke sa njenom bakom, iz šetnje Madridom 1932: „Došla je da se oproba na Višem muzičkom konzervatorijumu, do tada je učila sa privatnom profesorkom i sa sredstvima koje ceo svet može da zamisli: nikakvim. Imala je 14 godina i otišla je odavde sa završenim studijama klavira“.
Po povratku u Galisiju započela je novi život potpuno posvećen muzici: „Vodila je orkestar iz Korunje i u Teatru Rosalia de Kastro, izvodila sarsuelu „Slava kočijaša“ sa Udruženjem Ofelija Nieto i nastavila je rad sa njima još nekoliko godina“. Marivi i Ana Marija su od mnoštva fotografija izabrale jednu na kojoj je njihova majka u belom odelu, dugačkom i laganom: „U toj haljini dirigovala je tim prvim orkestrom“.
Uspomene njenih ćerki počele su kada se Mili Porta, zajedno sa svojim suprugom, baritonom Fernandom Navareteom, preselila u Madrid, 1944. Ovde je život počeo da poprima različite aspekte, kaže Marivi. Iako obe kažu da je u njihovoj kući izgledalo kao da nije imalo nikada ništa da se radi: „Nikada nismo imale osećaj zabrinutosti niti nam se činilo da je ona imala previše obaveza. Kada smo joj tražile da nam ispriča neku priču, ona bi odlazila za klavir, započinjala bi neki komad Edvarda Griga i ostatak bi izmišljala. Sada patuljci, sada džin! Očaravala nas je“.
Tokom tih godina izvela je premijerno u Španskom pozorištu operetu za decu „Malibu, prasići i vi“. Nominovana je za pomoćnika solfeđa na Kraljevskom muzičkom konzervatorijumu u Madridu, gde je ubrzo nakon toga postala glavna profesorka na katedri za solfeđo u Španiji; dirigovala je orkestre Alala de Veiga i Anakinjos da Tera, opersku grupu iz Madrida i hor belih glasova Iria Flavia, koji je ona sastavila; snimala je diskove; učestvovala je u emisijama na Nacionalnom Radiju Španije; putovala je po Belgiji, Nemačkoj i Francuskoj da bi se upoznala sa evropskim metodama nastave i ujedinila sa onom koja je postojala u Španiji; objedinila je ceo galisijski repertoar za hor...
Lista se nastavlja. „Zavrtelo Vam se u glavi, zar ne?“ pita Ana Marija, sada profesorka na istom konzervatorijumu na koji je išla njena majka. Marivi, takođe profesorka na konzervatorijumu srednjeg nivoa u madridskom Amanielu, ostaje zamišljena dok gleda slike razbacane po sofi: „Sećaš se lika Mafalde koji je filtrilao neku vrstu praha? Moja majka je bila ista, izlazila je sa nastave i čekao ju je ceo hor đaka. Bila je od onih žena koje traže tri, a ti vratiš trideset. Takva je bila ona“.
IZVOR: EL PAÍS