Jedan nivo problema je što smo o nekim od slučajeva saznali iz medija. Tužilaštvo je čak na osnovu toga pokretalo postupke po službenoj dužnosti. Drugi nivo je osećaj nesigurnosti, izostanak bezbednosti i utisak da multisektorska saradnja više institucija koje treba da rade u interesu žrtava po poslednjoj verziji Zakona o sprečavanju nasilja u porodici - ne postoji! Uvođenje hitnih mera, kao što je udaljavanje nasilnika na 48 časova iz porodičnog doma i deklarativno zalaganje za nultu toleranciju prema porodičnom i partnerskom nasilju, nisu dovoljni.
Zločin iz strasti prema ženama - femicid
Na osnovu polugodišnjeg izveštaja o femicidu (čin ubijanja žena) koji objavljuje Autonomni ženski centar, 17 žena je u prvoj polovini godine izgubilo živote, od toga većina u porodično - partnerskim odnosima. Od ukupnog broja žrtava, 12 je ubio supružnik, vanbračni partner, bivši muž, bivši partner, dok se u dva slučaja se radi o ubistvima iz materijalne koristi. Dve žene su izvršile samoubistva, ali nadležne institucije još uvek vode istragu, zbog čega nije moguće utvrditi da li su žrtve trpele nasilje, kao i da li je nasilje (bilo emocionalno, fizičko, seksualno) prethodilo njihovom samoubistvu.
Stav Autonomnog ženskog centra je da se femicid ne dešava iznenada, već kao „posledica dugog nasilja”. Podaci koji se nalaze u izveštaju dolaze na osnovu naslova iz medija, budući da ne postoji jedinstvena zvanična, javno dostupna evidencija o društvenom problemu kao što je femicid. Takođe, autorke izveštaja nagađaju da je broj daleko veći, s obzirom da je statistika u velikoj meri oslonjena na medijsko izveštavanje. Kako ne dospevaju svi slučajevi do medija, ne postoji način da se ustanovi koliko je žena umrlo od posledica dugogodišnjeg trpljenja nasilja u porodično - partnerskim odnosima.
Zašto onda žrtve ćute?
Na početku 2020. godine, od kako je proglašena pandemija izazvana koronavirusom, organizacije civilnog sektora, kao što su Mreža “Žene protiv nasilja” i Autonomni ženski centar, koje se bave zaštitom žrtava porodičnog i partnerskog nasilja, ukazivale su na ozbiljnost situacije kod žena koje su pripadnice višestruko ranjivih kategorija: žive na selu, mestima udaljenim od gradskih i opštinskih institucija (usled prekida međugradskog saobraćaja, a nemaju sopstveno vozilo ili ne voze), Romkinje, žene sa invaliditetom, izbegle i raseljene žene.
Većinu takozvanih „neplaćenih” poslova u Srbiji su i dalje obavljale žene, tako da su pripadnice ovih kategorija društva bile izložene dodatnom, specifičnom naporu da sprovedu higijenske i druge mere, zaštite sebe i članove svoje porodice, što je u uslovima u kojima su živele u datom momentu predstavljalo otežavajuću okolnost, dodatno doprinoseći njihovoj ranjivosti.
Žene su za vreme primene najoštrijih mera sprečavanja širenja zaraze koronavirusom, bile čak trostruko opterećene. Pored svog osnovnog posla, morale su biti vaspitačice ili učiteljice, usled zatvaranja predškolskih ustanova i škola, kao i negovateljice starijim članovima, uz kuvanje, nabavku, postizanje višeg stepena higijene i dezinfekcije i ostalo.
Žrtve ćute jer će verovatno nakon prijave biti ponovo pod stresom, zbog svedočenja protiv nasilnika, dokazivanja da je krivično delo izvršeno, a to sve dovodi do sekundarne viktimizacije žrtve. Sa druge strane, sredina obično pretpostavlja i osuđuje ponašanje koje je moglo biti uzrok tome, bez obzira da li je to opravdano ili ne.
Čini se kao da je teret dokazivanja na žrtvi. Ona je dužna da brani svoj postupak prijavljivanja nasilnika, umesto da je obrnuto. Slika koja je predstavljena u javnosti, obeshrabruje svaku žrtvu iz manje sredine koja nema uslova i načina da svoju priču „ispriča” u medijima.
Iako je civilni sektor dao podršku i ocenio nedovoljnim zalaganje izvršnih organa, na institucijama je da rade efikasno svoj posao. Na nama je da svim žrtvama pružimo podršku, kažemo „Verujem ti!” i osiguramo da se osećaju bezbedno.