Klasično muzičko obrazovanje stekla je u Beogradu u Muzičkoj školi „Mokranjac”, na klavirskom odseku, a paralelno je pohađala i odsek za džez pevanje u Muzičkoj školi „Stanković”. Diplomirala je na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu na odseku za teoriju i muzičku pedagogiju. Svoju karijeru u džezu započela je 2000. godine nastupajući sa školskim big bendom MS „Stanković“.
Ostvarila je značajnu saradnju sa Big Bendom RTS, a stalni je član postave Belgrade dixieland orchestra. Alex & the Fergusons je kvintet koji predvodi, i sa kojim već više godina nastupa u zemlji i inostranstvu. Član ovog kvinteta je i njen suprug Ivan Aleksijević, takodje poznati džez muzičar, član Big Benda RTS. „A basement session” je naziv njihovog prvog albuma.
Kao prateći vokal sarađivala je sa brojnim imenima domaće pop-rok scene. Pesma „Love and Trust”, snimljena u saradnji sa džez pijanistom Filipom Bulatovićem, ima više od 35.000 pregleda na sajtu Jutjub.
Njen glas se može čuti u mnogim sinhronizacijama crtanih filmova, televizijskim reklamama, uvodnim špicama i dr. U domenu pedagoškog rada, trenutno predaje džez pevanje u Muzičkoj školi “Josif Marinković” u Vršcu.
Kontinuirano radiš sa „Belgrade Dixieland Orchestra” kao i sa svojim sastavom „Alex and the Fergusons”. Reci nam kojim projektom se trenutno najviše baviš?
Verovali ili ne, već punih 10 godina nastupam aktivno sa Beogradskim Diksilend Orkestrom a sa mojim Fergusonima je trenutno zatišje jer planiramo da snimimo novi album od 2014. godine. Od albuma „A basement session" nismo ništa novo snimili, tako da je to neki plan za blisku budućnost. Uvek se radi na više planova istovremeno i kod mene sve uvek ide spontano, bez nekog velikog planiranja. Trenutno sam možda posvećenija pedagoškom radu i radu u studiju.
Pored pevanja radiš i na obrazovanju mladih, ali i na svom sopstvenom. Možeš li nam reći nešto više o tome?
Od pre nekoliko godina aktivno se bavim i muzičkom pedagogijom, za koju sam se zapravo i školovala na Fakultetu muzičke umetnosti. Pokušavam da svojim učenicima prenesem iskustvo scene, male ili velike (klub, pozorište ili arena), jer svakako neće svi biti solisti, ali šta god da budu, najvažnije je da se opredele da rade ono što vole i da uživaju u svom radu i dobrim rezultatima. Naravno da zahvaljujući radu sa mladima i ja učim. Prošle godine sam završila master studije na džez odseku Fakulteta muzičke umetnosti (džez pevanje), jer je to nešto što me oduvek zanimalo, ali nisam smatrala da je džez muzika nesto što se može naučiti u školi, već se uči najviše iz prakse i ličnog interesovanja (zapravo potrebe, ali eto i to sam sada posle skoro 15 godina pevačkog iskustva verifikovala).
Džez bendovi i orkestri često su, barem u Srbiji, sastavljeni isključivo od muških članova. Kako ti na to gledaš i kakva su tvoja iskustva? Da li smatraš da će u budućnosti biti više ženskih džez muzičara? Postoji li razlika između Srbije i drugih država po tom pitanju?
Tačno je to da se džez muzici češće posvećuju muškarci, mada pravila nema. Nije to samo kod nas tako, već je prosto i u svetu ista situacija. Džez muzika zahteva potpuno posvećenje u smislu načina života, a to je možda za ženu, kada osnuje porodicu, malo teže izvodljivo, jer mora često da odsustvuje od kuće i često se radi noću. Svakako nije posao od 8 sati dnevno, ali sve je više žena koje se opredeljuju za ovu vrstu muzike, tako da sad već imamo i kod nas u regionu bendove sastavljene isključivo od ženskih članova.
Malo je poznato da je majka rokenrola zapravo bila žena, pre Elvisa Prislija (Elvis Presley), Sister Rozeta Tarp (Sister Rosetta Tharpe) je nastupala širom, sveta svirala gitaru i klavir i pevala, zbog čega je bila veoma popularna u Americi i Evropi.
U 21. veku razbijen je kodeks ponašanja da žena ili muskarac radi ono što sredina (porodica ili društvo) očekuje, a ja čvrsto verujem u to da svaka osoba ima pravo da radi kako misli i oseća. Naravno nažalost nije svuda tako, ali svaka osoba se mora izboriti za svoja prava da živi onako kako smatra da zaslužuje. Tu je svakako podrška bliskih ljudi najbitnija, ali ako je nema sami moramo da je pronađemo. Zato se mi kolege međusobno smatramo familijom, volimo se i poštujemo, spajaju nas ista interesovanja i uvek imamo zajedničke teme.
Sa tobom često nastupa tvoj suprug Ivan Aleksijević. Da li su ovi nastupi drugačiji?
Moj suprug je, takođe, muzičar tako da se mi u potpunosti razumemo i podržavamo jedno drugo. Često nastupamo i zajedno, ali i odvojeno. Na sceni smo kolege i retko kad kod kuće pričamo o muzici, ovladali smo potpuno neverbalnom komunikacijom na bini.
Za kraj, kakvi su ti planovi za budućnost?
Što se tiče toga - nemam nikakve planove. Smatram da planiranje donosi česta razočaranja ako ne uspemo da realizujemo plan. Nisam ambiciozna skoro ni malo i jedino mi je važno uživanje u trenutku muziciranja. Muzika je čarolija koja se ili desi ili ne desi. Neki ljudi su, prosto, muzički vanzemaljci kod kojih se muzika uvek desi jer je imaju mnogo u sebi i nesebično je dele sa svima. Mog Ivana smatram jednim od njih, a trenutno sam pod utiskom i koncerta Ričarda Bonaa (Richard Bona) koji sam slušala pre nekoliko dana.
