Dečji brakovi: kada prestaje kultura, a počinje zakon?
Ministerie van Buitenlandse Zaken (Wikimedia Commons)

Povodom ovog slučaja, oglasio se Autonomni ženski centar koji je u svom saopštenju izrazio svoju zabrinutost zbog iskazanih predrasuda i naveo da ovaj sud „krši prava deteta (...) koja su garantovana ratifikovanim međunarodnim konvencijama i zakonima Republike Srbije,  jer svojom oslobađajućom odlukom šalje poruku svima koji imaju seksualne odnose sa devojčicama romskog porekla da se neće smatrati odgovornim.“


U obrazloženju ove presude sudija Miodrag Majić navodi da je ovakva odluka doneta jer okrivljeni kao „prosečan pripadnik romske populacije ne zna da je takvo ponašanje zabranjeno“. Apelacioni sud je prihvatio nalaz sudskog veštaka (specijaliste dečje psihijatrije) da je devojčica bila „emocionalno i sociološki zrela“, da „nije našao značajnu razliku u psihičkoj i fizičkoj zrelosti između okrivljenog i oštećene“ i da se okrivljeni  „kulturološki ponašao kao i većina pripadnika njegove zajednice“.


Drugim rečima, devojčice romskog porekla „nisu deca“, a običaji su jači od zakona. Oseća li država neku odgovornost? Kakva poruka se šalje sudijama i advokatima? To su jedna od pitanja na koje valja naći odgovor. Nema sumnje da će ova presuda uticati na postupanje nadležnih institucija u budućnosti, a to će najviše pogađati žene i devojčice koje će ostati u začaranom krugu „njihove kulture“.

Pixabay
Pixabay

A ne možemo očekivati od Roma da sami rešavaju problem, bez učestvovanja relevantnih institucija. Verovanje da je dečji brak romska tradicija u koju se nipošto ne treba mešati je pogrešno. Pre svega, ovi brakovi prisutni su i dalje među većinskom populacijom u Srbiji; uglavnom se radi o siromašnim i marginalizovanim porodicama iz ruralnih područja Srbije. Inače, praksa dečjih brakova nije nova, datira još iz srednjeg veka i praktikovali su ga i vladarske porodice i običan narod. Tek se nakon Prvog svetskog rata krenulo sa regulacijom ove materije, dok je posle Drugog svetskog rata došlo do još većih izmena. Danas, ovakve zajednice su zabranjene, ali (može se reći) samo na papiru.


Takođe, dečji brakovi su i dalje globalna pojava i nisu ograničene samo na zemlje trećeg sveta – SAD i Velika Britanija imaju najvišu stopu dečjih brakova (godišnje oko 8.000). Svake godine, oko 14 miliona devojčica stupi u brak pre navršene osamnaeste godine, a predviđanja govore da će 2020. godine na svetu i dalje biti oko 50 miliona dece koji će završiti u ranim brakovima pre svoje trinaeste godine. U većini slučajeva ovakva zajednica se zasniva na prisili, sklapa se bez obzira na volju deteta i organizuju ga sami roditelji.

Nedeljnik navodi procenu UNICEF-a da u Srbiji ima preko 14.000 devojčica srednjoškolskog uzrasta koje su stupile u vanbračnu zajednicu.

UNICEF - Istraživanje višestrukih pokazatelja položaja žena i dece (printscreen)
UNICEF - Istraživanje višestrukih pokazatelja položaja žena i dece (printscreen)

Sve u svemu, dečji brakovi u romskim zajednicama nisu „ciganska posla“ već se javljaju kao odgovor na marginalizaciju i diskriminaciju od strane šire zajednice. Nažalost, država je ovom oslobađajućom presudom propustila šansu da pošalje jasnu poruku svima - da ovakvi brakovi nisu tradicija, već kršenje dečjih prava i zakona Republike Srbije. Bilo kako bilo, u nedostatku alternative, porodice ovakve brakove vide kao izlazak iz siromaštva, jer te devojčice se u mnogim slučajevima u stvari prodaju.


Isključivanje Roma odražava se i na njihovo školovanje. Porodice „ne prepoznaju obrazovanje kao važan faktor“ za život svojih ćerki. Čak i kad ih pošalju u školu često je napuštaju rano zbog siromaštva, ali i diskriminacije i nasilja (od ukupno nepismenih u romskoj zajednici 70% čine žene).


Ne treba zaboraviti da se u romskim zajednicama nevinost očekuje i zahteva od devojke. Devičanstvo je njena vrednost, a to znači da je dobro vaspitana, što garantuje da će biti dobra snaja i verna supruga. Upravo je strah od predbračnih odnosa jedan od razloga zbog kojeg roditelji ne dozvoljavaju svojim ćerkama da pohađaju školu. Školovanje nije u skladu sa njihovom predodređenom ulogom majke, supruge i domaćice.

UNICEF - Istraživanje višestrukih pokazatelja položaja žena i dece (printscreen)
UNICEF - Istraživanje višestrukih pokazatelja položaja žena i dece (printscreen)


Rani brak je i način da se „povrati čast“ devojčice i njene porodice u slučajevima seksualnog nasilja. U ovom konkretnom slučaju, mladić je obljubio devojčicu, ona je ostala trudna, rodila dete i oni sada žive u vanbračnoj zajednici. Mnogi će reći da je dobrovoljno i tako ga opravdati, ali o tome ne bi trebale da se vode rasprave kad su deca u pitanju. Uzimajući sve u obzir, možemo slobodno da pretpostavimo da je „povratak časti“ razlog zašto je ova devojčica u vezi sa njim. Da li je ona uopšte mogla da bira?

Antropolog Ivan Đorđević je tokom svog istraživanja („Dečiji brakovi u romskoj populaciji u Srbiji“, 2017) upoznao devojčicu koja se udala sa 10 godina, dok je sa 11 godina već rodila.

Kada je reč o posledicama ovakvih veza, one su veoma ozbiljne. U velikom broju slučajeva devojčice su žrtve fizičkog, psihičkog, ekonomskog i sekualnog nasilja, neretko su direktno zavisne od svog muža i ograničena im je sloboda kretanja. Nemaju podršku za nastavak školovanja, a one koje se pobune izložene su zločinima „iz časti“ (devojčici iz Afrike 72-godišnji muž je odsekao ruke jer je odbila seksualne odnose sa njim). Osim toga, stupanje deteta u brak znači i da se od njih očekuje da ispunjavaju svoju bračnu obavezu, a to je rađanje dece. Pored zdrastvenih problema, nedovoljna zrelost i loši higijenski uslovi mogu dovesti do smrti devojčice, ali i deteta.

DFID (wikimedia commons)
DFID (wikimedia commons)

Nama je možda teško da razumemo zašto mali broj devojčica uspe da se izvuče iz ovakvih brakova. Stvari nisu tako jednostavne. Razvod se kod njih smatra ogromnom sramotom, ali u stvari predstavlja ogromnu teškoću. Maloletne, bez škole, bez bilo kakvih veština, one nemaju gde da odu pošto roditelji često ne žele da prime nazad svoju razvedenu ćerku („ako sam ja mogla, možeš i ti“). Ukratko, nemaju mrežu podrške, ne znaju kome da se obrate za pomoć, a često nailaze i na nerazumevanje okoline.


Postavlja se pitanje kako motivisati ljude u romskim zajednicama da napuste ovaj običaj? Pre svega, saradnjom države, nevladinih organizacija i samih Roma. Rad sa njima i pokušaj da se shvate njihovi problemi iz njihove perspektive je bitan korak u stvaranju poverenja. Takođe, potrebno je što više obučavati lokalne žene koje bi nadzirale stanje u naseljima i objašnjavale devojčicama (ali i njihovim porodicama) da ne moraju da se udaju tako mlade, da mogu da se otrgnu tom običaju i žive kao nezavisne žene.


Ono što za sada najviše zabrinjava jeste što predrasude koje većinsko stanovništvo ima prema Romima nisu zaobišle državne institucije. Policajci, advokati, sudije, socijalni radnici – svi oni moraju da deluju po zakonu, a ne po običajnom pravu neke zajednice. „To je deo njihove kulture“ ne sme da bude izgovor, jer tolerisanjem ove tradicije država rizikuje da dečji brak veže za romski identitet, umesto da ovu praksu označi kao neprihvatljivu za sve devojčice.