Živela je samo 31 godinu, a umrla je tokom drugog porođaja, 26. juna 1871. godine. Nažalost, i Dragin prvi sin, Dejan, umro je 1867. godine. Draga ipak uspeva, za vreme svog kratkog života, da ostavi neizbrisiv trag na srpsku istoriju feminizma.
Rođena je u porodici advokata Živojina Dimitrijevića. Otac Živojin i majka Sofija bili su u dovoljno stabilnoj materijalnoj situaciji da su Dragu mogli da pošalju na školovanje u Temišvar, u ugledni Institut Vinčikov. U trinaestoj godini biva primorana da prekine školovanje zbog ozbiljnog oboljenja očiju. Kasnije odlazi u Peštu, gde nastavlja školovanje. Tamo se priključuje krugu srpske omladine i počinje aktivno da se zalaže za ženska prava i ravnopravnost polova.
U Pešti upoznaje mnoge istaknute Srbe, tadašnje studente, kao što su Laza Kostić i Jovan Turoman, koji su takođe pitomci Zavoda Save Tekelije, Tekelijanuma. Svi oni su bili deo Ujedinjene omladine srpske, čiji su osnivači Svetozar Marković, Svetozar Miletić i Vladimir Jovanović, a njihov cilj bio je prosvećivanje srpskog naroda kroz kulturu i obrazovanje. Izdavali su list „Mlada srbadija“ u kom je po prvi put pokrenuto pitanje emancipacije žena, ali je intelektualna omladina i njihova inicijativa bila žestoko osuđivana od strane konzervativaca i crkve.
U prvom redu, Ujedinjena omladina srpska se zalagala za obrazovanje devojaka pod jednakim uslovima kao i momaka. Draga je isticala da je mirno prihvatanje podređenog položaja tadašnje žene, koja očekuje da je muškarac izdržava i koja na taj način potvrđuje da ne brine za sebe i o sebi, nedopustiv i kritikuje ženski rod za nedostatak inicijative da se pokrenu i izmene sliku sebe u društvu.
Mnogo je pisala o potrebi žena da rade i obrazuju se, što u svojim feminističkim tekstovima, što u pesmama. „Ja sam žena, ali smem“ je Dragin stih koji je ostao upamćen kao slogan koji oslikava Dragine stavove o neophodnosti borbe za prava žena i svrgavanja muške supremacije u zajednici.
Za Dragu su najvažniji početni koraci osamostaljivanja žene, bili ostvarivanje prava na obrazovanje i ekonomske nezavisnosti od muškaraca. Prvenstveno je objavljivala ljubavne i rodoljubive pesme u časopisu „Danica“, u kom 1862. godine izlazi i njen prvi feministički članak, gde zahteva ostvarivanje prava žena na rad, a kog naslovljava „Zla sreća devojačka“. Potom, u časopisu „Zastava“ kritikuje obrazovni sistem države u kom su devojčice zapostavljene i propagira neophodnost obrazovanja mladih žena i žena uopšte.
U svim svojim feminističkim tekstovima, apeluje i na majke da svoje kćeri vaspitavaju tako da budu sposobne da se samozastupaju, nezavisno odlučuju o sopstvenom životu i važnim pitanjima. Takvi tekstovi su na primer „Dve-tri reči Srpkinjama“, „O emancipaciji Srpkinja“, „Srpskim majkama“ i „Mladoj Srbadiji“.
Poznato je da se Draga, protivno volji oca, u 21. godini udala za učitelja iz Bečeja, Mihaila Dejanovića, sa kojim se, zbog neslaganja karaktera supražnika, često rastajala i vraćala roditeljima. Sa Mihailom je dva puta zatrudnela, a druga trudnoća je za Dragu bila kobna.
Radi feminističkog odjeka svojih dela, odabrala je zanimljiv hobi, a to je bila gluma. Za ženu tog doba nije bilo poželjno da se eksponira igrajući na daskama koje život znače, pa je Dragu to izuzetno privuklo. Pokazalo se da nema talenta za glumu, ali je dobila nekoliko uloga u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, neposredno nakon njegovog osnivanja. Svoj angažman u pozorištu, Draga je smatrala, ne samo feminističkim, već i patriotskim aktom.
Želela je da Srbi uvide da je pozorište neophodno kao vaspitna institucija, koja je osnovana u korist društva, i da je žensko zalaganje i u polju pozorišne umetnosti izuzetno značajno. Za potrebe pozorišta, Draga piše drame, koje ostaju neobjavljene do dana današnjeg i prevodi dramske komade sa nemačkog jezika.
Svoju poeziju objavljuje u jednoj zbirci pod nazivom „Spisi Drage Dejanović“, 1869. godine, a piše pod pseudonimom Draga D-ća. Njene ljubavne i rodoljubive pesme, kojih je u zbirci bilo 45, ostaju omiljene i upamćene, neke čak i pretočene u starogradske romanse. Najpoznatija takva pesma je „Ne znam zna li“, koja je poznatija kao „Jedno momče crna oka“.
Jedno momče crna oka
nausnica mali,
dopalo se srcu mome,
al' on — ne znam, znali li!
Dođe k'meni, pogleda me,
pogledi mu vali,
razdrobi se srce moje
al' on — ne znam, zna li!
Rado bi mu rekla: dušo!
Anđeli te dali,
da te ljubim kao život!
Al' on — ne znam, zna li!
Ja uzdišem danju, noću,
tuga da me svali;
ja ga ljubim iz sve duše —
al' on — ne znam, zna li!
