Daragana Oborina je završila ruski jezik i književnost na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, nakon čega je radila master iz istog u Rusiji. Posle toga život ju je odveo u Vuhan Kinu, a danas pohađa Montclair State Univerzitet kao Fulbright stipendista. Sa njom smo pričali o školovanju u Americi, studiranju u Srbiji, Rusiji i Americi, kulturnim šokovima i o tome kako je biti dobitnik jedne od najprestižnijih stipendija na svetu.
Na svom instagramu napisali ste da je studiranje u Americi bio Vaš dečji san, od kada on datira i kako ste se osećali u trenutku kada ste saznali da ste postali Fulbright stipendista?
Još u srednjoj školi sam želela da odem na razmenu ili školovanje u Ameriku. Delimično zato što mi je engleski jezik uvek bio omiljeni predmet, a delom zbog toga što sam obožavala seriju One Tree Hill u to vreme. Uvek su mi izgledale zanimljivo te njihove škole i kampusi. Nažalost, u to vreme nije bilo mnogo dostupnih informacija, niti sam poznavala nekoga ko je otišao u Ameriku na školovanje.
Mislim da mi je trenutak kada sam dobila mejl da sam primljena bio jedan od top 3 najbolja osećaja u životu. Dobiti tako prestižnu stipendiju posle dugotrajnog procesa selekcije i ujedno ostvariti tu želju koja je čučala u meni godinama, delovalo je nestvarno. Mislim da nema jedne reči kojom bih to opisala.
Završili ste osnovne studije iz ruskog jezika i književnosti na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, nakon čega ste završili master iz filologije i novinarstva u gradu Tjumenu u Rusiji. Odakle ta ljubav prema ruskom jeziku i kakav je osećaj bio raditi master u zemlji čiji ste jezik studirali?
Uvek sam volela jezike i znala sam da ću studirati neki jezik. Pošto sam već dobro vladala engleskim jezikom, a drugi jezik mi je bio italijanski, želela sam da studiram jezik sa kojim se pre nisam susretala. I ovde ću biti iskrena, ruski nije moja prva želja i izbor. Ja sam želela da studiram arapski jer sam krajem srednje bila opčinjena arapskom kulturom. Međutim, nisam dobila podršku od moje porodice, smatrali su taj moj izbor neperspektivinim. Ruski i skandinavski u to vreme su bili među popularnijim jezicima, pa sam se odlučila za ruski.
Ruski jezik i kulturu sam zavolela tek tokom studija, iako mi je kao početniku bilo jako teško da ga savladam u početku. Mislim da sam se negde i odlučila za master u Rusiji jer sam shvatila da četiri godine osnovnih studija nisu dovoljne da savladaš jedan sasvim nov jezik.
Nije bilo teško studirati na ruskom jer smo mi već na osnovnim ispite davali na tom jeziku. Ali mi je to iskustvo pomoglo da tečnije govorim i da unapredim izgovor. Mnogo je lepo kad ti pričanje nekog jezika pređe u naviku, a ne da stalno moraš da ulažeš napor da nešto kažeš i izgovoriš.
Nakon toga ste tri meseca zbog posla živeli u Vuhanu. Kakvo je to bilo iskustvo i da li ste imali neke kulturne šokove vezano sa životom u Kini?
U Kini, a naročito u Vuhanu, sam imala najveće kulturne šokove. Pre svega, u Vuhanu niko nije pričao engleski jezik tako da nam je jako teško bilo da se sporazumevamo. Često bismo u restoranu dobili jelo koje nismo naručili, mnogo puta smo ostali gladni jer bismo dobili kosti umesto mesa.
Njihov način ponašanja za stolom je takođe drugačiji. Na primer, otvoreno pljuju, podriguju i čačkaju zube tokom jela. Sad mi je sve to smešno, ali tada nije bilo. Higijena u toaletima je često bila teško podnošljiva (ne znam koju drugu reč da iskoristim).
Ipak, moram da priznam da se nigde nisam osećala bezbednije jer je tamo stopa kriminala jako niska.
Potom ste otišli da radite master iz komunikacija i medija na Univerzitetu Montclair, kao Fulbright stipendista. Da li bi ste mogli da opišete kako je tekao proces od trenutka kada ste prvi put čuli za stipendiju do trenutka kada ste saznali da ste je osvojili?
Negde krajem 2019. godine sam odlučila da dugujem sebi da pokušam da odem na studije u Ameriku. Krenula sam korak po korak. Prvo sam kontaktirala Via Academica tim koji šalje naše studente u inostranstvo. Preko njih sam dobila MBA u jednoj školi, međutim to umanjenje školarine koje su mi ponudili i dalje je bio veliki finansijski izdatak.
Onda sam čula za Fulbright negde sredinom marta i videla da se rok za prijavu zatvara za 10 dana. Ali, baš u to vreme se desi korona, i ambasada pomeri prijave do maja. Tako da, eto znate šta sam radila dok smo bili zatvoreni u kućama. Mislim da mi je to dosta pomoglo da pregrmim celu situaciju sa koronom, jer mi je fokus bio samo da spremim sve za stipendiju.
U junu sam dobila mejl da sam prošla u drugi krug selekcije, što je bio razgovor u ambasadi pred komisijom. Sama činjenica da sam prošla taj prvi krug je za mene već bio veliki uspeh. Posle razgovora u ambasadi, ostalo je da polažem TOEFL i GRE testove. Tek u aprilu 2021, skoro posle godinu dana, dobila sam konačan odgovor da sam primljena na Montclair State Univerzitet, na program koji sam i želela.
Tako da je proces poprilično dug i neizvestan, ali na kraju se sve višestruko isplatilo.
Inače, Fulbright stipendija je jedna od najprestižnijih na svetu i zbog toga postoji veliko interesovanje za nju. Da li možete našim čitaocima da objasnite kako izgleda profil jednog dobitnika, šta je sve potrebno da sadrži akademski CV i koliko je presudan prosek.
Postoji veliko interesovanje za studiranje u Americi, ali rekla bih da se o ovoj stipendiji jako malo zna i dalje. Informacija koju sam ja dobila jeste da se prijavi do 20 ljudi godišnje u Srbiji - što je jako mali broj. Neki studenti nisu čuli za Fulbright, dok neke druge uplaši prijava, pa ni ne probaju. U Americi nema prijemnih ispita, ovde se pišu eseji. I ja negde smatram da su ta dva eseja (motivaciono pismo i cilj studiranja) najbitniji u procesu selekcije. To je zaista prilika da predstavimo sebe, i pokažemo u kom pravcu želimo da se razvijamo i kako možemo da doprinesemo svojim znanjem našoj zemlji.
Akademski uspesi jesu bitni, ali ne i presudni, zato uvek kažem da se ne treba toliko zamarati prosekom.
Studirali ste u tri zemlje, da li možete da uporedite kako je studirati u Srbiji, Rusiji i Americi.
Rekla bih da je obrazovni sistem svugde različit, i svaki pristup ima dobrih i loših strana. Takođe, ja mogu da pričam samo iz svog iskustva jer znam da dosta stvari zavisi i do fakulteta, profesora i grada u kom studirate.
Što se tiče Filološkog u Beogradu, gradivo je bilo preobimno. Trebalo je da pamtimo toliko činjenica, godina i informacija, koje se zaborave odmah nakon što položite ispit. Pored predmeta iz ruskog jezika i književnosti, koji su sami po sebi jako mnogo truda zahtevali, mi smo učili staroslovenski, češki, češku književnost… Sa druge strane, ne mogu da kažem da mi nije značilo, jer kada sam to pregurala, sve mi je ostalo bilo lakše.
Master u Rusiji mi je više značio kao životno iskustvo, nego što sam dobila nekih akademskih benefita. Nije mi se dopadao ni fakultet ni program. Verovatno bi drugačije bilo da sam bila u Moskvi.
U Americi je druga priča. Moj program je zaista odličan za PR i Marketing. Biramo predmete koji se nama sviđaju. Profesori imaju dosta iskustva van fakulteta, pa dobijamo dosta informacija sa terena. Od nas se ne traži da učimo napamet nešto što može da se izgugla. Fokus je na razvijanju kritičkog načina razmišljanja, rešavanja raznih zadataka, i smišljanja kampanja. Nemamo ispite, već projekte i radove. I ja sam nekako starija i iskusnija, pa tačno znam da izvučem najbolje iz ove prilike.
Pored toga živeli ste u 4 zemlje i na tri kontinenta (Evropa, Severna Amerika i Azija). Koje su razlike a koje sličnosti u pogledu življenja u Srbiji, Rusiji, Kini i Americi?
Ja sam inače rođena i odrasla u Trebinju, u Republici Srpskoj, pa može još jedna zemlja da se doda na listu. Beograd je svakako moj grad, tu je moj dečko i prijatelji, i tu sam provela neke od najlepših trenutaka. Moram da kažem da Njujork nije Amerika, već ceo svet u jednom gradu. Samim tim, stil života se razlikuje od bilo kog drugog grada u ovoj zemlji. Taj kosmopolitanski duh Njujorka mi je falio u Rusiji i Kini. Njujorku ću uvek rado da se vraćam, i preporučujem svima da ga posete kako bi osetili tu neverovatnu pokretačku energiju. Oštra i hladna zima u Rusiji, koja je trajala od oktobra do maja, mi je nekako pokvarila celokupan utisak jer utiče na kvalitet života. Socijalni aspekat mi je falio tamo. A Vuhan, iako jedan od najvećih gradova u Kini, ostavlja utisak provincije. I sećam se neverovatnih gužvi non stop.
Na kraju, mogu da kažem da sam zaista srećna što sam imala priliku da živim na svim tim mestima, i da iz svakog nosim lepe uspomene i zanimljive priče.
I za kraj, da li bi ste nam otkrili koje su tri najvažnije stvari u PR-u i koji su Vam naredni planovi za budućnost.
PR je zapravo građenje odnosa kroz dvosmernu komunikaciju. Kao i u svakom drugom odnosu, komunikacija treba da se zasniva na otvorenosti i transparentnosti. Svakako su društveni mediji potpuno promenili PR, i ja se radujem da vidim šta će sve da se još promeni u narednim godinama.
A moj plan je da završim ovo što sam započela, ostala su još dva intenzivna i zanimljiva semestra do kraja ove nezaboravne avanture.
