Iako živimo u vremenu u kome se izmišljaju slogani da bi se mladi parovi motivisali za osnivanje porodice i povećanje nataliteta, kontradiktorno u isto vreme se smanjuju mesečni prihodi trudnicama i porodiljama.

Loša demografska slika je posledica velikog broja abortusa. Tako bar kažu. A da li je to istina?

Iako svaka žena ima pravo na svesno i samostalno odlučivanje o svom životu i telu, takođe svaka bude podvrgnuta optužbama i etiketom ubice, ukoliko, jednostavno, odluči da trenutno nije spremna da bude majka.

U predstavi kažu: „Žena nije i ne može da bude kriva.”

Da li je to istina? 

Da li je žena kriva ukoliko joj dete napravi muškarac koji će kasnije želeti da je ubije? Da li je žena kriva ako mora da izdržava dete uz minimalac – da ga nahrani, obuče, školuje i izvede na pravi put? Da li je žena kriva ako joj je dete bolesno, pa mora da ga leči novcem doniranim SMS porukama? Da li je žena kriva, ako sve to ne želi, ili na to još uvek nije spremna?

Kao što smo naveli u najavnom tekstu za ovu predstavu, Centar E8 je sproveo istraživanje, čiji rezultati glase: 18,8% muškaraca smatra da žena ponekad zaslužujue batine, 11,9% se slaže da ona treba da toleriše nasilje kako bi održala porodicu, a čak 40,1% ispitanih tvrdi da su njeni osnovni zadaci briga o kući i kuvanje.

Gledajući 9. oktobra ovu predstavu u Centru za kulturnu dekontaminaciju, publika je mogla da čuje i goru statistiku: tačan broj žena koje su ubijene kod nas u poslednje vreme od strane suprotnog pola – muževa, braće...  

Da li neko sme javno da istupi i kaže da je upravo to jedan od razloga za lošu demografsku sliku?

U publici smo sreli i glumca Dušana Kaličanina, poznatog po ulozi u popularnoj seriji „Istine i laži”. Iskoristili smo tu priliku da porazgovaramo sa njim.

Možeš li nam reći svoje utiske o ovoj predstavi?

Bio sam u samom procesu pripremanja ove predstave i od tada je nisam gledao. Sada sam, nakon par godina od premijere, potpuno fasciniran. Neverovatno je što mi deluje novo, iako sam sve već video tokom procesa, koji je bio veoma složen. Siguran sam da ću ovu predstavu odgledati još nekoliko puta. Glumačka ekipa, režija i uopšte komad je fenomenalan i potrebno nam je više takvih.

Kako bi prokomentarisao to što je tema danas jednako aktuelna kao i pre par godina i što se statistika gotovo ne menja?

Mislim da je to zaista neverovatno. Dobra stvar je što postoje ovakve predstave, jer umetnost treba da bude takva – aktuelna, a ne da egzistira za sebe.

Nažalost, ova predstava će ostati jednako aktuelna još dugo. Iako ne glumim u njoj, moram da priznam da mi je veoma značila u samom razvitku i kao čoveka i kao glumca. Voleo bih da postoji još ovakvih komada i češćih izvođenja na više scena kod nas. To nam generalno fali, a siguran sam da ne bi izgubilo smisao, jer iznova pokreće. Reč je o jednoj vertikalnoj temi, koja otvara još hiljadu njih u glavi. Ovakve stvari bi, u stvari, trebalo da budu deo nastavnog programa.

Da li šira javnost može da čuje poruku koju šalje pozorište? S obzirom na to da si trenutno najpoznatiji po ulozi iz serije, da li misliš da na televiziji ima prostora za ovakve teme?

Malo sporije dolazi ta poruka, ali mislim da može da se čuje. Ova predstava upravo govori i o tome – o medijima koji se bave manje bitnim temama i ljudima.

Za nešto ovako, mislim da ima prostora na televizji, ali ne na način kao što se prikazuje u pozorištu – ogoljeno i servirano direktno. Sve drugo, osim pozorišne scene, bi temu upakovalo u najlon i onda ona ne bi gađala u centar.

Imam utisak da ljudi treba da pronalaze istinu u sebi, a ne u medijima. Nekoga možda čak ni ova predstava ne bi inspirisala na pravi način – možda bi probudila agresiju. Problem je zapravo mnogo dublji. Međutim, dobro je krenuti od manjih stvari: ne može se odmah promeniti sve, ali i samo jedna osoba da izađe posle ove predstave sa pokrenutim mislima u drugačijem, boljem smeru – to je već pobeda. 

U predstavi glume samo muškarci, što je možda odraz straha žena da govore o svojim problemima. Kako ti, kao gledalac, reaguješ na to?

To što celu priču govore muškarci nas tera na dublje razmišljanje. Ponekad se zapitam da li pokrećemo žrtve, čak kada o njima govorimo na najpozitivniji način, braneći ih. Meni je neverovatno što ovu predstavu cenzurišu, kad ukazuje na ono što je sasvim vidljivo i na dnevnom nivou. To je naša realnost, a oni je zabranjuju. Sedeti i komentarisati loše stanje je najgori odabir. Potrebno je reći, ali nešto i uraditi – a to čini umetnost, posavljajući pitanja i braneći istinu.