FOTO: Designed by Freepik
Dvadeset osam dana jedne prosečne žene nije običnih 28 dana. Neko vreme je sve mirno, “normalno”. Ptičice cvrkuću, sunce sija, ona je mila i vedra. Odjednom mrak. Svako počinje da smeta, izvor nervoze su i prljavi sudovi i glup lik u seriji, čokolada i čips postaju najbolji prijatelj, a dranje i mrgođenje se smenjuju gotovo pravilnim redosledom. Poslednji čin: oblak prašine gde je nekad stajao muškarac. Mnogi su gledali, ako ne i učestvovali u ovoj predstavi zvanoj “Predmenstrulni sindrom”.
Loša drama ili početak akcionog filma o ženi serijskom ubici? Zaista je toliko loše? Da li muškarci koriste priliku da skrenu krivicu na “poludele” hormone? Da li žene imaju savršen izgovor da se deo meseca ponašaju bahato?
Kada su odrasli, zreli ljudi u pitanju, nema predstave, možda tek izvesno vreme napetosti.
PMS ume da bude težak i bolan, da izazove neobično brze i oštre promene raspoloženja, ali žensko biće zapravo ne poludi. Verovali ili ne, ona funkcioniše i trudi se da nastavi sa svojim danom što efikasnije može. Ona zna da se iskontroliše i izbroji do 10 pre nego što se izviče. Naučila je da se izvini ako se to ipak desi bez dobrog razloga. Ona ne histeriše. Ne govorim o savršenoj (čitaj: nepostojećoj) dami, već o prosečnoj ženi koja je svesna toga da svet neće da stane zato što je njoj loše i koja će se sa tim izboriti, bez kolateralnih žrtava.
Bar dok je neko ne pita da li je nervozna zato što su “oni dani”.
Znate, žene nemaju pravo da se ljute i budu glasne i daju naredbe. Ako im pukne film, to je sigurno zbog hormona, ne zato što je neko zabrljao. One ne mogu da imaju loš dan. U tome je problem sa kulturom razgovora o PMS-u. Zagušen je stereotipima, slikama o tome kako bi nešto trebalo da izgleda. Glavne asocijacije na PMS su slatkiši, romantične komedije, ćebe, histerija bez razloga. Tako smo naučili da to treba da izgleda, i žene i muškarci. Stavljamo u kalup jednu biološku pojavu koja se, po prirodi stvari, različito dešava svakome. Tu ne treba da bude mesta “fiokama”, ma koliko da to pomaže našem razumevanju.
Možda i nju samu nervira što oseća da njeno sopstveno telo nije pod njenom kontrolom sve vreme. Možda je i njoj lakše da neobjašnjivu anksioznost sebi opravda radom hormona, kao što bi za neki sitan poraz okrivila horoskop. Možda joj je stvarno fizički teško. U svakom slučaju, pogrešno je osuđivati i pretpostavljati da, čim je nervozna, sigurno je u “onim danima”. Ili je u PMS-u ili je seksualno isfrustrirana, mora da joj nešto fali.
Tako se odrasle, sposobne, uspešne žene spuštaju na nivo hirovitog deteta. Pitanje o “onim danima” je uvredljivo jer je privatno i uzima za gotovo da žena nema dovoljno samokontrole. To održava mit zbog kog je ženama nekada bilo zabranjeno da dodirnu dete tokom menstrualnog ciklusa. Danas su samo ulozi drugačiji. Sada se dovodi u pitanje ženino vođenje domaćinstva, zajednice, korporacije, države. Da li smo za vjeki vjekova iracionalne zbog toga što smo plodne?
U trenutku kada su društvo i nauka dogurali do toga da znamo šta su PMS i menstruacija, ne smemo se držati besmislenih mitova. Odrasle žene znaju i trude se da mirno komuniciraju ono što osećaju i misle. Odrasli ljudi su dovoljno pametni da pretpostave koji sve uzroci mogu da stoje iza nečije nervoze.
Ostali? Pa,možemo da se nadamo da će oni jednom naučiti da je osoba više od onoga što joj se dešava u donjem vešu.
Dragana je oštra na rečima... dok je ne raznežite.
