Jelena Anžujska: žena za kojom je i vreme kaskalo

Malo je žena u srpskoj istoriji koje su imale udela u vođenju politike, još je manje onih kojima su muževi posvetili doline. Jelena Anžujska, supruga Uroša Prvog Nemanjića, bila je upravo takva žena. Kao jedna od najprosvećenijih ličnosti svog doba podizala je manastire, organizovala prepisivanje knjiga na svom dvoru a potom iste poklanjala onima koji su imali želju za obrazovanjem.

Jelena Anžujska je rođena oko 1236. godine a njeno poreklo još uvek zbunjuje istoričare koji se bave nacionalnom istorijom srednjeg veka. Nekada se verovalo da je ona rođaka kralja Napulja i Sicilije, Karla I, dok se danas pouzdano tvrdi da su Jelenini roditelji bili mađarski plemići sa teritorijama na prostoru današnje Vojvodine a nekadašnje Mađarske. Kada je imala samo četrnaest godina udala se za srpskog kralja Uroša I Nemanjića, kojem je rodila prestolonaslednike Stefana Dragutina i Stefana Uroša II Milutina. Po nekim izvorima kraljevski par je imao još dece, ali njihov identitet nije sa sigurnošću potvrđen.

U vreme vladavine svog muža Jelena je imala veliki uticaj na politička zbivanja u tadašnjoj Srbiji. Do svog prelaska u pravoslavnu veru, kada se ujedno i zamonašila, sve vreme je ispovedala rimokatoličku veru svojih roditelja. U tom smislu, ona je istrajno štitila katolike u celoj srpskoj državi, podizala rimokatoličke crkve i samostane u Dalmaciji, čiji su se veliki delovi nalazili u okviru srpske države Nemanjića.

Uticala je na svog muža i kasnije svoje sinove, Dragutina i Milutina, da održavaju dobre odnose sa dalmatinskim primorskim gradom-državom Dubrovnikom. U vreme kada je Stefan Dragutin zbacio svog oca sa vlasti i podelio Srbiju na tri dela, između sebe, majke Jelene i brata Milutina, ona je suvereno vladala velikim delom Srbije kao prava vladarka.

Njen vladarski dvor nalazio se na samom rubu današnjih Kosova i Metohije u mestu Brnjaci, na planini Mokra Gora. Za njeno ime vezuje se osnivanje prve ženske škole u srednjevekovnoj Srbiji. U ovoj školi su siromašne devojke učile vez i sticale znanja iz muzike i pismenosti. U svojoj dvorskoj biblioteci okupljala je prepisivače knjiga i tako proizvedene knjige je kasnije poklanjala.

Kao i drugi vladari iz dinastije Nemanjića i ona je podizala svoje zadužbine. Najpoznatija Jelenina zadužbina je manastir Gradac, gde je sahranjena, kao i crkva Svetog Nikole u Skadru na reci Bojani gde se zamonašila.

Arhiepiskop Danilo Drugi, njen biograf i autor „Žitija kraljice Jelene“, zaključuje da je bila: „Oštra rečju, a blaga po prirodi, neporočna životom, u zapovedanju krotka, da teši nelicemerno i bezbolno, a kolika je svesrdačna njezina smelost k Bogu, prosto kazati bila je ukrašena svakom vrlinom.“ Bila je prva žena kojoj je posvećeno žitije, a u znak sećanja na Jelenu Anžujsku u manastiru Gradac održava se manifestacija „Dani kraljice Jelene“.

Svi su se divili njenom obrazovanju, činjenici da je govorila nekoliko jezika, razumela se u sveto i svetovno. Kraljica Jelena se brinula o siromašnima, deleći im hranu i odeću, a bolesne je tešila i hrabrila

Već sedam vekova Dolina jorgovana i reke Ibar ispunjena je zanosnim mirisom ovog cveća koje neprestano podseća na romantičnu priču o srpskoj kraljici Jeleni Anžujskoj. Naime, srpski kralj Uroš I Nemanjić želeo je da na poseban način dočeka svoju buduću suprugu, pa je naredio da se pre njenog dolaska duž nepristupačne doline Ibra posadi prelepo cvetno drveće kako bi je predeo podsećao na njenu rodnu Provansu.

U njenu čast, već deset godina početkom maja, održava se međunarodna manifestacija „Dani jorgovana“ kada, osim Kraljeva, ožive i srednjovekovni grad Maglič i manastir Žiča.

Kraljica Jelena je doživela duboku starost i umrla je osmog dana februara 1314. godine u svom dvorcu Brnjaci. Po sopstvenoj želji, sahranjena je u manastiru Gradac, a na poslednji ispraćaj su došli ne samo duhovni i svetovni velikodostojnici, već i mnogo siromašnih i nesrećnih, kojima je tokom života pomagala. „Tako sam vaistinu video gde odasvud idu slavni, tako isti, ništi i strani, hromi i slepi, kojima beše hraniteljka ova gospođa moja“, zapisao je arhiepiskop Danilo.