Ćerku nemačkog princa na ruski dvor dovela je carica Elizabeta, kako bi svom bliskom rođaku i nasledniku trona, Petru III, pronašla ženu i obezbedila mu ostavljanje potomstva. Mlada Sofija veridbom prihvata pravoslavlje i dobija ime Katarina. Istoričari je pamte kao veoma lepu, šarmantnu devojku sitne građe. Brzo je naučila ruski jezik i time zadobila simpatije naroda.
Vremenom je shvatila da njen muž nema velike ambicije, a ni sposobnosti da upravlja zemljom. Opisivala ga je kao plašljivog dečaka koji uvek priča o vojnicima i igračkama, stalno nosi uniformu, ali nikada ne ide na bojno polje i ne učestvuje u bitkama. Bilo joj je jasno da sa njim neće moći da ostvari bliskost, a ujedno ni da dobije potomstvo. Smatra se da je otac njenog prvog sina, Pavla I, Sergej Saltikov, ruski oficir, prvi od njenih mnogobrojnih ljubavnika.
Katarina je mnogo vremena posvećivala svom obrazovanju. Volela je istoriju, filozofiju i politiku. Čitala je sve knjige koje su mogle da je pripreme za ulogu vladarke. Verovala je da je potrebno da je podjednako voli i narod i vladajući sloj, pa se trudila da uskladi ponašanje i javne nastupe i prikaže sebe na najbolji način.
Petar postaje car Rusije 1761. godine. Već dugo su postojale glasine o njegovom i Katarininom razvodu. Ona je opravdano verovala da pristalice njenog muža spremaju zaveru protiv nje i činila je sve kako bi što brže pronašla moćne saveznike. Da bi sprečila svoga muža da ostvari zle namere, uz pomoć braće Orlov, odanih vojnika, uspeva da svrgne muža sa trona i preuzme vlast.
Nailazi na oduševljenje naroda, vojska joj se zaklinje na vernost, a ona u znak zahvalnosti oblači zelenu uniformu u kojoj se pojavljuje pred podanicima. Muža šalje u zatvor i ubrzo naređuje njegovo pogubljenje. U istoriji će između ostalog ostati upamćena kao žena koja je ubila svog supružnika da bi došla na presto. Tada je imala 33 godine, a naredne 34 se uspešno borila i trudila da unapredi Rusiju. Postala je carica svih Rusa i uvek je naglašavala da je najveća, najbogatija i najmoćnija vladarka svog vremena.
Svoje široko obrazovanje primenila je na najbolji način. Napisala je priručnik za vladanje Rusijom, poznatijem kao „Nakaz“, u kome je iznela svoje misli, principe i uverenja. Ovo delo je neposredno po objavljivanju prevedeno na mnoge svetske jezike, kako bi ceo svet uvideo da Rusija ima obrazovanu vladarku, posvećenu reformama i napretku države. Katarina je isticala da svako treba da vidi svoju zemlju kao oazu sreće, mira i sigurnosti. Niko ne sme biti lišen slobode, niti kažnjen dok se ne dokaže njegova krivica. Uspostavila je nadmoć države nad crkvom.
Kako bi unapredila ruski obrazovni sistem, Katarina je napisala mnogobrojne knjige i brošure. Smatrala je sebe prosvetiteljkom. Tvrdila je da obrazovanje doprinosi napretku jedne zemlje, pa je u skladu sa tim omogućila besplatno školovanje i za dečake i za devojčice.
Posebno se interesovala za umetnost. Ulagala je mnogo novca u sakupljanje vrednih umetničkih dela. Kupovala je čitave kolekcije slika od drugih država, čime je pokazivala svoju nadmoć. Kada bi ponestalo prostora za sve nove slike, skulpture i knjige, gradila je nove objekte blizu svoje palate. Mnoge od svojih kolekcija, poklonila je poznatom ruskom muzeju Ermitažu.
Imala je podršku vojske, crkve i plemstva, ali nikada nije zaboravljala niže slojeve. Veoma je cenila svoje sluge i ostale podređene. Bila je prva vladarka koja je otvorila biblioteku za podanike da bi se i oni obrazovali ako to žele. Propisala je posebna pravila za sve goste. Insistirala je da se mačevi i šeširi ostave ispred dvora. Slugama je bilo zabranjeno prisustvo na svečanim večerama, kako bi gosti bili opušteni i neometano razgovarali, bez prisluškivanja. Svoje savetnike je ohrabrivala da uvek govore istinu, čak i kada se njihova mišljenja nisu podudarala sa njenim stavovima.
Nakon njene smrti, sin Pavle I preuzima vlast i vraća zakon prvorodstva za nasleđivanje krune. Od tada Rusijom nikada više nije vladala žena.
Tužno je što je prva asocijacija na pomen Katarine Velike broj ljubavnika koje (ni)je imala. Stiče se utisak da su intrige uvek bile i ostale važnije od uspešnosti vladara, njihove mudrosti, vizije, učenosti i spremnosti da učine sve zarad prosperiteta zemlje kojom vladaju. Zato se ne treba prepustiti senzacionalizmu, već samostalno tragati za istinom.