„Ivana Grozna“ je drugo ostvarenje Ivane Mladenović, rediteljke srpskog porekla iz Rumunije. Mladenovićeva piše, režira i glumi u oštrim komedijama insipirisanim istinitim događajima snimljenim u njenom rodnom gradu Kladovu, u Srbiji. Pik je koprodukcija između rumunskog microFilm-a i srpskog Dunava 84. Prodajni agent sa sedištem u Torontu, Syndicado Film Sales ima svetska prava.
Ivanin prvenac koji je kritika dobro primila, „Vojnici, Priča iz Ferentarija“, imao je svetsku premijeru u Torontu 2017. godine. Variety ga je opisao kao simpatično rušilačku, naizgled polu-improvizovanu slobodnu adaptaciju polu-autobiografskog romana Adrijana Škiopa o gej romansama u bukureškom romskom naselju.
Mladenovićeva je u intervjuu sa Kristoferom Vurliasom (Christopher Vourlias) za Variety, objavljenom prošle godine, govorila o izazovu da režira film o svojoj porodici, sporom napretku pokreta MeToo u istočnoj Evropi i o važnosti toga da se pomirite sa mestom gde ste se rodili. Intervju prenosimo u celosti.
„Ivana Grozna” je zasnovana na krizi iz stvarnog života s kojom ste se suočili pre dve godine. Šta Vas je navelo da pretočite to iskustvo u film?
Moj film prvenac „Vojnici, Priča Iz Ferentarija” je promovisan 2017. na filmskim festivalima u Torontu i San Sebastjanu, zasnovan na polu-autobiografskoj knjizi prijatelja antropologa (Škiopa), o nedozvoljenoj gej aferi sa bivšim romskim prevarantom koju je imao tokom terenskog istraživanja na periferiji Bukurešta. On je ko-autor scenarija i takođe glumi sebe u filmu, zajedno sa još jednim sjajnim (ne)glumcem.
Nastavila sam (da istražujem) moje interesovanje u stvarnim životnim pričama koje su ponovo stvorili glumci amateri, u direktnijem obliku bioskopa. Samo što sam ovog puta pretvorila deo svog iskustva u film, pa sam bila, i ispred i iza kamere. Pre dve godine, tokom postprodukcije mog prvog filma, kosa je počela da mi opada i imala sam epileptične napade. Ali, ljudi oko mene su stalno govorili da preterujem, medicinske analize su bile dobre, tako da mora da je sve to bilo samo u mojoj glavi. Tako da sam se vratila da se oporavim u svom rodnom gradu Kladovu, malom turističkom mestu na reci Dunav.
Kladovo je povezano sa Rumunijom mostom pod imenom Most prijateljstva između dve nacije, koji su 70-ih godina prošlog veka otvorili bivši jugoslovenski lider Josip Broz Tito i bivši predsednik Rumunije Nikolaje Čaušesku, zajedno sa ogromnom elektranom na Dunavu koja i dalje služi obema državama.
Povratkom u Kladovo, nastavila sam da se viđam sa tim 21-godišnjim dečkom iz Srbije, prestravljena da bi neko mogao da širi tračeve o tome i da će moji roditelji saznati. Doživljavajući ove emotivne situacije koje su postale tragikomične, u jednom momentu sam impulsivno poželela da pretočim svoju situaciju u scenario koji bi uključivao mene, moju porodicu, prijatelje i bivše ljubavnike.
Vaša porodica na ekranu je veoma ratoborna prema Vama; mnogi odnosi koje vidimo u filmu su antagonistički. Koliko je bilo teško ubediti te iste članove porodice iz stvarnog života da učestvuju u ovom projektu? I kao režiseru, koliko je bilo teško raditi s njima?
Ne gledam to na taj način. U ovom filmu ima dosta svađa, ali ima i mnogo ljubavi. Neka vrsta balkanske porodice koja je poludela. Naravno, na početku, moja porodica nije želela ni da čuje za bilo koju vrstu snimanja filma, ali mislim da su na kraju shvatili da mi je to zaista bilo važno. Za ostale građane, gluma je bila veoma zanimljiva i lepo smo se proveli. To me je povezalo sa tim generacijama, i starijim i mlađim od mene. Naravno da smo se i svađali, jer je ponekad snimanje filma jednostavno previše zahtevno. Oni su mislili da će to biti samo malo posla, ali čim smo počeli, shvatili su koliko mnogo ljudi zapravo rade tokom snimanja filma i pomislili su: „Da sam znao, nikada ne bih prihvatio”.
Kao i u mom prethodnom filmu, bilo je veoma teško raditi sa amaterima, jer uglavnom ne razumeju stvari vezane za disciplinu, poput poštovanja rasporeda i ponavljanja iste stvari više puta. Za njih je to bio samo hobi koji su mogli prekinuti kad god požele. Ali, vežbali smo mesecima i na kraju su se počeli međusobno nadmetati ko će biti najbolji.
Gradonačelnik traži da Ivana bude lice gradskog muzičkog festivala, ali ona se u Kladovu ne oseća potpuno kao kod kuće, a nama se čini da se ne oseća tako ni sa jedne strane Dunava. Rođeni ste u Srbiji, ali sada živite i radite u Rumuniji. Koliko je to iskustvo boravka između dva sveta uticalo na Vaš rad kao režisera?
Da, film se bavi ljudima koji žive na granici, u ovom slučaju između Srbije i Rumunije, a takođe prikazuje i male predrasude koje ove dve zemlje imaju jedna o drugoj. Moj grad živi od rumunskih turista, ali bilo je i vremena kada je situacija bila drugačija i ovaj grad u Rumuniji je živeo od srpskih komšija preko Dunava. Kulture se ne razlikuju mnogo jedna od druge i većina priča rumunski jezik.
Ono što je tužno, a zajedničko za obe strane, to je da njihovi građani žele da napuste svoju državu.
Na svu sreću, ja nisam daleko otišla. Nakon 15 godina u Rumuniji, gde sam studirala film i radila sa nekim od najsjajnijih ljudi, poput Radu Jude i Florin Serban, baš nedavno sam počela da sarađujem i sa nekim srpskim umetnicima i producentima. Mnogo mi je drago što imam filmska prijateljstva sa obe strane Dunava.
Glasine o Ivaninom seksualnom životu besno se šire po gradu, a članovi njene porodice izgledaju zadovoljno što mogu da iskažu svoje negodovanje zbog njenih životnih izbora. Film u celini nije baš laskav prikaz toga kako je biti mlada žena u malom gradu u Srbiji. Kako je bilo Vama kao mladoj režiserki – posebno onoj koja se i u Vašem prvom dugometražnom filmu bavi temama koje su u suprotnosti s normama konzervativnog društva? Da li je pokret MeToo ostvario bilo kakve opipljive napretke u kutku jugoistočne Evrope gde Vi živite?
Moj prošli film „Vojnici“ bio je malo težak široj publici za shvatiti, s obzirom na to da se bavi, i homoseksualnim i romskim temama. Tako da je bilo komentara u rasponu od seksističkih do rasističkih, pa čak i nasilnih. Nadam se da će stvari biti malo drugačije s ovim filmom.
Glasine i tračevi iz scenarija su skupljene priče mnogih devojaka tokom dugog vremenskog perioda, tako da su prilično česte. Ali, ne mislim da su ovakve situacije rezervisane samo za istočnu Evropu. Smatram da su mnogo šire rasprostranjene.
Nažalost, status žena (u regionu) je daleko od jednakog, ali u Rumuniji ima nekoliko umetnica i grupa koje se bore za tu stvar. Nadamo se da će Srbija poći za tim primerom.
Kada smo počeli sa razvijanjem lika, Ivanu smo učinili više neprijateljskom prema ljudima oko nje i želeli smo da pokažemo kako je 34-godišnjoj ženi da izlazi sa 13 godina mlađim dečkom, kada joj svi govore da bi trebalo da se već uda.
Dok su gledali film, neki ljudi nisu mogli da se nose sa takvim ženskim likom, govoreći da je Ivana neprijatna i antipatična, i jednostavno je izgledalo kao da ne mogu da prođu tu prvu barijeru i pogledaju u njenu dubinu.
Rekli ste da je proces stvaranja „Ivane Grozne“ počeo kao vrsta terapije i iznenada postao film. Da li je film na kraju bio i oblik terapije?
Mislim da se veći deo porodičnih odnosa poboljšao kada smo počeli da radimo na filmu. Odjednom su svi zaboravili međusobne probleme i svi smo bili zaokupljeni, kako bi film uspeo.
Problemi koje sam imala sa bakom su potpuno nestali kada sam joj dala da napamet nauči svoj tekst. Radeći na tome zajedno, posvećujući pažnju tim ljudima, mnogo je poboljšalo stvari. Pri tome, ne mislim samo na odnose sa svojom porodicom, već i sa celim gradom. Ponekad morate da sklopite mir sa mestom gde ste rođeni.
Izvor: Variety
