„Želja za pokretanjem čitalačkog kluba pojavila se pre nekoliko godina, dok sam još studirala, ali je trebalo dugo da sazri i ostvari se “, započinje Vesna priču o ideji iza „Čitanja i odgovora“, čija su preteča bili razgovori sa drugaricama, objavljeni na Slavkinom blogu „Nemam ime, imam komentar“.
„Kod nas postoji solidno razvijeno tržište knjiga, postoje bookstagram i booktube trendovi na društvenim mrežama, zatim promocije knjiga, književne večeri, književni festivali, gostovanja pisaca u kulturnim centrima... ali nekako mi se čini da ne postoji dovoljno mesta za neke obične ljude koji ne žele da se javno eksponiraju, već samo da se okupe da bi ćaskali o književnosti, za šta nisu imali prilike još od školskih dana. Verujem da su razmena mišljenja, utisaka, postavljanje pitanja u vezi sa književnim delima i traganje za odgovorima iskustva koja nas obogaćuju i čine boljim ljudima“.
Ovi ljubitelji i ljubiteljke književnosti sastaju se jednom mesečno u prostorijama naučnog odeljenja na spratu biblioteke u ulici Petra Zrinjskog 8, a do sada su kroz njihove ruke prošli naslovi kao što su Andrićeva „Gospođica“, „Sluškinjina priča“ Margaret Atvud, „Čovek po imenu Uve“ Frederika Bakmana, „Norveška šuma“ Harukija Murakamija, „Vreme čuda“ Borislava Pekića, „Pod tuđim uticajem“ Džejn Ostin i „Tvrđava“ Meše Selimovića.
„Klub je lepo zaživeo i već ima svoje stalne članove i članice, među kojima su ne samo moja mama, tetka, drugarice, od kojih imam ogromnu podršku, već i novi ljudi koje sam upoznala, bilo da su članovi biblioteke ili da su saznali za klub od prijatelja ili na društvenim mrežama. Kod nas su svi dobrodošli, čak i ako ne stignu da pročitaju knjigu i ne uključe se u razgovor. Takođe, svačije mišljenje nam je važno i nema osuđivanja drugačijih stavova. O književnosti može sa punim pravom i slobodom da govori svako ko čita posvećeno i sa uživanjem, bez obzira na obrazovanje, zanimanje, kao i na to koju ocenu je imao u školi iz srpskog jezika i književnosti“, uz osmeh priča naša sagovornica.
Ono što Vesnu posebno raduje je da diskusija o pročitanim knjigama podstiče ljude da progovore o ličnim i društvenim problemima.
„Nekako smo se vratili autentičnom radovanju čitanja koje podrazumeva identifikaciju sa književnim junacima i junakinjama, prepoznavanje sličnih dilema u sopstvenom okruženju, njihovo promišljanje i razumevanje. Ne opterećujemo se književnom teorijom, što ne znači da su naši razgovori banalni i površni – naprotiv, uvek bude izvrsnih i nadahnutih tumačenja i originalnih uvida. Dakle, klub nije nikakva bezbrižna eskapistička grupa koja ćaska o literaturi izbegavajući stvaran svet i bežeći od problema, već upravo mesto gde negujemo kritičko mišljenje i preispitujemo stereotipe i predrasude.“
Za nedelju dana okupljaju se da razgovaraju o romanu „Male žene“ Lujze Mej Alkot, kod nas poznatom i kao „Devojčice“, i Vesna nas poziva da im se pridružimo, podsećajući na značaj dečje književnosti.
„Iako zapostavljena, kako od strane nauke o književnosti, tako i od strane kritike – osim grupe ’pobunjenih čitateljki’ okupljenih na portalu Bookvica, malo ko se njome ozbiljno bavi – književnost za decu je izuzetno važna i moćna jer se obraća onima čiji se ukusi, stavovi i vrednosti tek formiraju. ’Male žene’ su američki klasik čije su junakinje četiri sestre u prelomnom periodu odrastanja, u nezavidnim uslovima i u vreme rata. Već su se javile čitateljke kojima je to u dečijem uzrastu bila omiljena knjiga, a ima i nas koji ćemo je tek sada u odraslom dobu po prvi put čitati i nadoknaditi propušteno iz detinjstva.“
Konačno, prepoznajući potrebu za čitalačkim klubom kao zajednicom i okvirom za razgovor o knjizi, sve koji su daleko i nisu u mogućnosti da se priključe, naša sagovornica ohrabruje da u svom okruženju pokrenu nešto slično.
„Nema komplikovane organizacije, niti su potrebna bilo kakva finansijska sredstva – sve što im treba je inicijativa i dobra volja, pa će se već naći i neki prostor, možda lokalna biblioteka ili kulturni centar, pa i kafić na kraju krajeva. A pogotovo ne sumnjam da će se naći ljudi koji vole da čitaju, a možda nemaju sa kim da podele svoje čitalačko iskustvo.“
