Marija Jakić rođena je 1991. godine u Valjevu. Diplomirala je na odseku za filozofiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, gde je završila i master studije. Uporedo sa studijama radila je u oblasti ljudskih resursa i novinarstva, a danas živi i radi u Nemačkoj. „Slaba tačka“ je njen roman prvenac.
Šta nam nudi ovo delo?
Pre svega, surovu sliku mafijaškog načina života u kojem se prepliću nasilje, brutalnost, leševi, korupcija. Tu nema mesta za bilo kakve emocije, pogotovo ako ste žena. Kroz priču o Stefani Bordo, razumećemo mračan svet podzemlja u kojem je nasilje svakodnevnica. To je slika vremena u kome živimo, jedan prikaz vrednosti i strahova, što na kraju junake ovog romana, čiji se životi neminovno prepliću, vodi u paranoju. Fizičko, psihičko, seksualno, vršnjačko nasilje, nasilje nad manjinama, trgovina ljudima – sve je ogoljeno u ovom romanu.
Prošlost i sadašnjost se prepliću, tkajući priču o jurišu jedne žene na vrh mafijaške organizacije. Od striptizete do „Kraljice Balkana“ krvav je put. I usamljen. Ona nema porodicu i nema prijatelje. Ima samo jednog asistenta i šefa obezbeđenja sa kojim razvija jedan potpuno patološki odnos. Tu je i pošten policajac usred korumpiranog sistema, donkihotovski borac protiv kriminala. Ali i on hoda po tankoj liniji. Stefani postaje njegova opsesija, a odnos koji ima prema njoj pravo je ambivalentan: ljubav i mržnja, divljenje i zgražavanje.
Ono što ovo delo izdvaja od ostalih, što je za mene lično veliko osveženje, jeste činjenica da žena ovde nije heroj, već nosilac nasilja koja godinama radi na sebi samo da bi postala „žena-mašina koja će bez greške predvoditi čopor muškaraca“. Kroz snažne opise mesta, atmosfere i likova autorka je uspela da dočara unutrašnje stanje gotovo svakog junaka ovog dela. Toliko da ćete moći da zamislite njihove emocije i najveće strahove, a u nekim trenucima može da vas uhvati osećaj teskobe i neverice. Međutim, u svetu mafije nema ulepšavanja, sve je sirovo.
Autorka ovog romana je po profesiji filozofkinja, i taj se stil jasno vidi u nekim delovima romana, ali nemojte to da vas prevari – njeno delo drži pažnju od prve do poslednje stranice. Nateraće vas da se zamislite i razmislite! Naići ćete i na delove gde će te pomisliti Ma daj, kako sad to?, ali ako budete dovoljno strpljivi, na većinu vaših pitanja i nedoumica dobićete odgovore. Ali, ne na sve. Neke stvari će ostati misterija, nešto što samo Stefani zna. I to je ok.
Sve u svemu, radi se o zaista zanimljivoj knjizi, koja će vas uvući u mračni svet glavne protagonistkinje i koja u isto vreme kritički prikazuje naše društvo sklonom nasilju i korupciji. O svemu tome pričali smo sa autorkom ovog romana i bivšom urednicom iFemin rubrike Marijom Jakić.
Pre svega, čestitam ti na tvom romanu prvencu, pravo je osveženje na srpskoj književnoj sceni. Reci nam kako je nastala „Slaba tačka“ i otkud ti poriv da napišeš jedan ovakav roman?
Hvala Majo najlepše!
Poriv za pisanje generalno je uvek tu, čak i sada, dok tebi pišem odgovore. Kao da neki deo mojih misli razmišlja o tome kako da napišem paragraf drugog romana koji trenutno stvaram dok mi je svest fokusirana na tvoja pitanja. Te misli su kao droga, jer se najbolje osećam dok zapravo pišem. Kao povratak kući, na svoj teren.
Ideja za „Slabu tačku“ se rodila još na master studijama, i bila je zapravo mnogo brutalnija od ostvarene. Ali kako je meni samoj bilo teško i psihički naporno da je sprovodim u delo, pronašla sam, po meni, idealni stepen u čijem sam stavaranju uživala. „Slaba tačka“ nije prvi roman koji sam počela da pišem, ali je jedini koji sam završila, jer je žanr upravo ono što mi najviše leži i u čemu uživam. Nema velike tajne, piši ono što voliš da čitaš.
Odakle si crpela inspiraciju za Stefani, ali i ostale likove, koji su, pre svega, ljudi sa margine?
Želela sam da prikažem na koji ja način doživljavam mafiju. Uvek sam mafijaše doživljavala kao ljude za koje niko od nas ne zna, koji ne vole da se eksponiraju javno i koji su negde tamo u svojim zatvorenim sobama, sede i vredno rade. Nikada se moje viđenje mafije nije poklapalo sa onom slikom koja je prikazana u našoj književnosti ili filmu: grupa drugara sa ulice, veoma prostog rečnika, koji se napijaju, drogiraju, vole žene lakog morala koji bacaju pare na raspale pevaljke.
Ja sam ih uvek videla kao vojsku, stroge, nenormalno disciplinovane i spremne na sve ono što njihov vođa kaže, dok je vođa pravi biznismen i radoholik kojem je zarada jedini cilj. Da bih malo zabiberila svoju priču, upravo za tog vrednog vođu, odabrala sam jednu ženu.
Mnogo tema otvoreno je ovim romanom i tera na razmišljanje – majčinstvo, homofobija, femicid, izostanak empatije kod žene, da ne nabrajam dalje. Šta te je uopšte motivisalo da pišeš o ovim temama?
Smatram da samo ekstreminim primerima možemo ljudima privuči pažnju na određeni problem u društvu. Ako pročitate u novinama da je u 2020. godini 26 muškaraca ubilo svoje supruge, vi ćete možda zastati i pomisliti kako je to strašno i nastavićete dalje sa čitanjem neke druge teme. Međutim, ako uzmete moj roman gde je do najsitnijeg detalja opisano kako jedan muž prebija svoju ženu na mrtvo, kako joj pucaju zubi i kosti u telu, kada možete da „čujete“ njene poslednje reči, onda će vam ta slika malo duže ostati urezana u glavi i onda je veća verovatnoća da ćete se ozbiljnije zapitati o ovoj temi. Ili o homofobiji, ili vršnjačkom nasilju...
A moramo da pričamo. 26 žena je previše, iako možda ne zvuči kao velika brojka. Previše je što i jedan gej par u Srbiji se zaledi od straha, kada svog partnera slučajno nazove „dušo“ u gradskom prevozu. Prosto je previše. Svojim pisanjem predstavljam svoju kritiku, borbu i vapaj za ljudskim pravima na Balkanu!
Stefani je pokazala da i devojke mogu da budu jednako moćne kao muškarci. Zavela je red u muškom svetu i time probudila zavist kod „jačeg pola“, jer ne mogu da se pomire sa činjenicom da je jedna žena iznad svih njih. Ipak, ona nije uzor, pre svega zbog načina na koji je stigla do vrha. Ali dok sam čitala o njoj, nisam mogla a da ne razmišljam o očekivanjima koje društvo nameće ženama. I našim odricanjima da bi postigle nešto u životu. Može li, mora li žena sve?
Žena može sve, ako želi sve. A Stefani želi upravo to – sve! Kao što si već naglasila, problem nastaje kada je put kojim do toga dolazite nelegalan ili nemoralan, kao što je put koji je Stefani izabrala. Ali to ne znači ni da jedna žena ne može da ima sve što poželi na potpuno legalne načine.
Kada pričamo o očekivanjima sa strane, sama sam ih prevazišla, pa nekako naivno mislim da su svi. Nažalost nisu. Žena ako želi da radi, treba da radi. Ako želi da bude domaćica, treba da to i bude. Ako želi da živi sa tri mačke, umesto sa tri deteta, treba da živi sa mačkama. Ako želi ženu za partnera, umesto muškarca, neka je ima. Veoma je jednostavno. To što srpsko društvo i dalje pokušava da nametne ženama „prave vrednosti“ gde su žene materice za priplod dok uredno kuvaju 3 obroka mužu i svekru, je upravo ono što sam gore navela, nemoralno ako žena to istinski ne želi.
Da li pišeš u tišini ili voliš da slušaš muziku? I kad smo već kod muzike, ukoliko bi se upustila u ekranizaciju „Slabe tačke“, koju bi muziku uzabrala za soundtrack?
Pišem 80% uz muziku, i to što glasnija i što agresivnija, to bolja. O soudtracku baš nisam razmišljala, ali na prvu loptu mogu da kažem, da bih volela da Koyot radi muziku za film.
Da li za čitaoce iSerbia možeš da preporučiš nekoliko književnih dela koje bi trebalo da pročitaju?
Nešto su mi trilogije u glavi ovih dana, pa ću da preporučim sledeće:
Trilogija Tom Rob Smita: „Dete 44“, „Tajni govor“ i „Agent 6“,
Pekićeva neprevaziđena trilogija: „Besnilo“, „Atlantida“, i „1999“
Trilogija Tamare Kučan: „Profajler“, „Bivirgata“ i „11:12“
Kakvi su tvoji dalji planovi? Šta možemo da očekujemo nakon romana „Slaba tačka“?
Pišem lagano svoj drugi roman, koji nije nastavak „Slabe tačke“, ali se nalazi u istom univerzumu kao i junaci iz ovog romana. Takođe mi je plan da objavim prevod „Slabe tačke“ na engleski jezik u narednom periodu. Trenutno radim na promociji romana i uživam u utiscima koje dobijam.