Meri Vulstonkraft: začetnica feminizma
wikimedia commons

Meri Vulstonkraft je rodjena 27. aprila 1759. godine. Ona je bila engleski pisac, filozof i advokat za ženska prava. Do kraja dvadesetog veka, njen neuobičajeni i kontroverzni stil života privlačio je veliku pažnju, što je u drugi plan stavljalo njena dela i ideje koje je u njima iznela. 


Meri je rođena je u Londonu, kao druga od sedmoro dece Elizabete Dikson i Edvarda Džona Vulstonkrafta. Iako je za vreme detinjstva njena parodica bila relativno imućna, pogrešne procene njenog oca prilikom ulaganja dovele su, s vremenom, do toga da i novac, koji je bio namenjen da osigura njenu budućnost, bude potrošen. Sem toga, njen otac je bio nasilnik koji je u pijanom stanju fizički nasrtao na svoju ženu.


Kao mala je stalno pokušavala da odbrani majku tako što bi stala ispred oca, a imala je zaštitnički stav i prema sestrama - na primer, 1784. godine ubedila je sestru Elizu, koja je verovatno patila od postporođajne depresije, da ostavi muža i novorodjenče i pomogla joj pripremajući sve za njeno bekstvo, čime je dokazala koliko je rešena da se suprotstavi postojećim društvenim normama.


Za vreme kratke karijere, Meri je pisala romane, putopis, istoriju francuske revolucije, priručnik o lepom ponašanju i dečju knjigu. Najpoznatije delo je ,,Odbrana prava žena” (1792), u kojoj iznosi stav da i muškarci i žene treba da budu tretirani kao racionalna bića i opisuje viziju društvene organizacije zasnovane na razumu.

Nakon dve nesrećne afere, sa Henrijem Fuselijem i Žilbertom Imlajem, Meri se udala 1797. godine za filozofa Vilijama Godvina, jednog od očeva osnivača anarhističkog pokreta. Umrla je u 38. godini ostavljajući za sobom mnoge nedovršene rukopise. To se dogodilo 11 dana nakon što je rodila Meri Šeli, drugu ćerku, koja će postati uspešan pisac i autor, poznata po romanu ,,Frankenštajn”.


Posle njene smrti, njen udovac ubjavljuje ,,Memoar” o njenom životu 1798. godine, i u njemu otkriva kontroverzni način života svoje supruge, koji neminovno uništava njenu reputaciju za gotovo čitav naredni vek. Međutim, pojavom feminističkog pokreta u dvadesetom veku, zalaganja Volstonkraftove za žensku jednakost i kritika konvencionalne ženstvenosti posebno dobijaju na značaju.

Wikimedia commons
Wikimedia commons

Veliki deo ranih Merinih dela se odnosi na obrazovanje – izdala je antologiju književnih citata ,,za osnaživanje mladih žena”, nazvanu ,,Čitateljka” i prevela još dve knjige o vaspitanju dece.

I u priručniku ,,Stavovi o obrazovanju ćerki” (1787) i dečjoj knjizi ,,Autentične priče iz stvarnog života” (1788) zagovara vaspitanje dece u novonastalom srednjoklasnom etosu – samodisciplina, iskrenost, štedljivost i upornost.


Obe knjige, takođe, ističu važnost toga da deca budu učena razumskom razmišljanju, što je uticaj filozofije Džona Loka. Zagovaraju i obrazovanje žena, što je u to vreme bila osetljiva i kontroverzna tema.

Meri u svojim delima iznosi mišljenje da dobro obrazovane žene postaju dobre supruge i majke čime kao krajnji rezultat daju pozitivan doprinos društvu.

Odbrana prava muškaraca


Merina ,,Odbrana prava muškaraca” napada aristokratiju i zalaže se za republiku, a nastaje kao odgovor na članak ,,Odrazi revolucionarne Francuske” (1790), irskog državnika Edmunda Burka, u kom on brani ustavnu monarhiju, aristokratiju i englesku crkvu, ali i napada prijatelja Volstonkraftove, Ričarda Prajsa iz Unitarne crkve.


Meri je napala, ne samo monarhiju i nasledne privilegije, već i jezik koji je Burk upotrebio da ih brani. U poznatom pasusu u ,,Odrazima”, Burk je rekao: ,,Mislio sam da će deset hiljada mačeva poleteti iz svojih korica da se osvete čak i pogledu koji bi joj zapretio – ali doba kavaljerstva je gotovo”, misleći pritom na Mariju Antoanetu, francusku kraljicu koja je giljotirana za vreme francuske revolucije.


Većina njegovih sledbenika osećalo je sažaljenje zbog kraljice, a koje je bilo na račun građana. Meri je bila jedinstvena u svom napadu na Burkov seksistički ton. Redefinišući termine ,,uzvišen” i ,,lep”, koje je prvi opisao sam Burk u delu ,,Filozofsko preispitivanje naših ideja o lepom i uzvišenom” (1756), narušila je njegove argumente, ali i sam jezički izraz. Burk je povezivao lepotu sa slabošću i ženstvenošću, a uzvišenost sa muževnošću i snagom; Meri okreće ove definicije protiv nega, tvrdeći da hiperbolisan opis njegove vizije pretvara njegove čitateljke, koje mahom pripadaju građanskoj klasi, u slabiće koji ,,idu kako vetar duva”. U svojoj prvoj feminističkoj kritici, za koju mnogi tvrde da je i dalje neprevaziđena u svojim argumentima, Volstonkraftova urušava Burkovu odbranu drušvene nejednakosti zasnovanu na ,,pasivnosti žena”. 



wikimedia commons
wikimedia commons


Pod uticajem prosvetiteljstva, verovala je u napredak i rugala se Burku zbog oslanjanja na tradiciju i običaje. Zalagala se za racionalnost, ističući da bi Burkov sistem rezonovanja vodio do, na primer, trajnog ropstva, samo zato što je to tradicionalno. Opisuje idilični seoski život u kom porodica može da bude samoodrživa i poredi svoju utopijsku zamisao društva, oslikanu, kako je rekla, ,,iskrenim osećanjima”, nasuprot Burkovim ,,veštačkim osećanjima”.

,,Odbrana prava muškaraca” prvi je politički rad Volstonskraftove, kao i njen prvi feministički rad, kojim započinjenje bavljenje temom koja će je okupirati do kraja karijere i po kojoj će ostati upamćena.

Ovo delo je bilo uspešno – predstavljeno je u svim novinama i prvo izdanje, objavljeno anonimno, rasprodato je u roku od tri nedelje. Međutim, nakon štampanja drugog izdanja, sa Merinim potpisom na koricama, fokus kritičara i čitalaca bio je preusmeren na činjenicu da je u pitanju ženski rad. U komentarima se ističe Merina ,,strast” nasuprot Burkovog ,,razuma”, i dominira snishodljiv odnos prema delu i njegovom ženskom autoru.

Takav odnos ostaje dominantan u narednih dvesta godina, sve do sedamdesetih godina dvadesetog veka, kada pod uticajem feminizma akademici ponovo ocenjuju vrednost njenih radova, ovog puta dolazeći do suprotnog zaključka – da im treba posvetiti mnogo veću pažnju.


Odbrana prava žena


,,Odbrana prava žena” iz 1792. godine predstavlja jedan od najranijih radova feminističke filozofije. Meri u njemu iznosi tezu da žene treba da imaju obrazovanje u skladu sa svojim položajem u društvu, a zatim počnu da prekrajaju svoju ulogu, tvrdeći da su one esencijalni deo društva, jer vaspitavaju decu i jer bi mogle da budu ,,saputnice” svojih muževa, a ne samo supruge.


Meri kaže da su mnoge žene u tom momentu priglupe i površne (oslovljava ih, izmedju ostalog, kao ,,španijele” i ,,igračke”), ali da to nije zbog urođene nesposobnosti, već zbog nedostatka obrazovanja i da bi mnogo više postigle kada ne bi od malih nogu bile učene da se fokusiraju na svoj izgled i spoljašnjost.


I dok se, evidentno, zalaže za jednakost polova u mnogim aspektima (između ostalog i moralnom), ona ne tvrdi eksplicitno da su muškarci i žene jednaki. Ono što tvrdi jeste da su muškarac i žena jednaki u očima Boga. Uprkos tome, navodi da poštuje mušku snagu i hrabrost i priznaje da to jesu aspekti u kojima su muškarci prirodno superiorniji. Zbog ovakvih dvosmislenih tvrdnji u vezi sa temom jednakosti polova, Volstonkraftovu je teško svrstati među moderne feministe, pogotovo zato što taj termin nije postojao do veka kasnije.


Wikimedia commons
Wikimedia commons

,,Marija: ili, ženska nedela” je nezavršeno delo koje, zapravo, predstavlja ideje iz ,,Odbrane prava žena”, predstavljene u formi romana koji prati priču o ženi koju muž zatvara u instituciju za mentalno obolele.

Fokusira se na društvena pre nego na individualna ,,ženska nedela”, i kritikuje patrijarhalnu instituciju braka u 18. veku i britanske institucije koje su ga štitile.


Takođe, nemogućnost heroine ovog romana da ostvari svoje romantične fantazije ukazuje na sukob ženske prirode sa društvenim očekivanjama u vezi sa njihovim ponašanjem i usiljenom predstavom žene kao preosetljivog bića. Ovaj roman je nesumnjivo među prvima (ako ne i prvi) koji slavi žensku seksualnost i govori o tome da žene, ništa manje nego muškarci, imaju jake seksualne nagone, a koje su nepravedno primorane da potiskuju i skrivaju. Zanimljivo je i to da obiluje detaljima iz stvarnog života spisateljice, dok su neke priče i događaji u romanu sasvim autobiografski.


I ovaj roman prati slična sudbina kao i ostala dela ove autorke – po izdavanju nikako nije dobro prihvaćen, dok feministički kritičari dvadesetog veka hvale delo i svrstavaju ga u istoriju romana i feminističkog diskursa. 


Pod uticajem prirodnopravnih teorija koje stvaraju svest o jednakosti ljudi ,,u očima Boga”, odnosno kritikuju privilegije koje određeni društveni slojevi dobijaju samim rođenjem, Meri je otišla korak dalje i proširila ovu tezu i na rodnu ravnopravnost, čime nesumnjivo postavlja temelje za nastanak i razvoj feminističke teorije i postaje prvi feminista u Engleskoj.

Uprkos početnom negodovanju i čak zgražavanju nad njenim delima do kraja 18, a zatim i do kraja 19. i polovine 20. veka, do štampanja izdanja povodom dvestogodišnjice od nastanka ,,Odbrane prava žena”, Meri Vulstonkraft postala je feministička ikona, i do današnjeg dana predstavlja simbol borbe protiv mizognije i rodne neravnopravnosti koja traje.