Naziv ulice je nešto više od adrese, kojoj ponekad, mada sve manje, pišu banke, sudovi i poneki pesnik, uvereni da će pronaći sudbinu u svakodnevici. Ima ulica koje slave sećanje na nekog heroja, izvanrednog pesnika ili slave sećanje na važne istorijske događaje o kojima Španci neprestano raspravljaju. U ovoj priči u pitanju je slučaj Mersedes Formike (Mercedez Formica), kadiške advokatice plavog buntovništva falangizma, u kom je učestvovala kao feministkinja i pratilac Hosea Antonija, i čija hrabrost ju je podstrekla da pobedi zakon i da postigne reformu 66 članova Građanskog zakonika koji su žene pretvarali u podanike apsolutne moći njihovih muževa.
Nije bilo lako. Trebalo joj je pet godina, nekoliko članaka, par romana i da joj Ženska sekcija 1951. godine poništi konferenciju, jer traži puno uključenje žena u poslovni svet, nakon što joj je Pilar Primo de la Rivera zatražila da izlaže na temu Žena u profesijama pred građanima Amerike, Španije i Filipina. Bilo je teško da bude glas savesti, njoj, koja je živela kao republikanska žena, koju su obrazovali profesori sa Slobodnog Naučnog Instituta i koja je bila prijatelj Federika Garsije Lorke, koga je od milošte zvala mesečev limun. Sumnjičio ju je, a kasnije je se i odrekao, feminizam levice.
Pedeset i osam godina nakon što je postigla svoj cilj 1958. godine, još uvek plaća ceh bliske, neprijatne i moderne žene u pogrešno vreme. U rodnom Kadisu povukli su pre godinu dana njenu bistu sa trga. U Madridu, ista ideološka vlast sada daje naziv ulici u znak sećanja na nju. Kadiška savetnica iz stranke Podemos, Ana Kamelo, karakteriše je kao „nesebičnu frankističku ženu, savršenu suprugu i ženu koja je bila odgovorna prema svom ognjištu“. S druge strane, gradonačelnica glavnog grada Španije, Manuela Karmena, prepoznaje njeno delo kao delo zagovornika ženskih prava i jednakosti. Kao što obično i biva, istorija i njeni protagonisti retko kad se čitaju iznutra i analiziraju se površno i nezavisno. Tumače se po interpretacijama svakakvih učitelja i, još češće, pomoću priručnika partije.
Odbrana slobode žena krenula je, u ovom slučaju, od zločina iz kraja u leto 1953, u vreme čistog plamena frankizma. Ženu na smrt prebio muž kratak je naslov o jednom događaju iznad rubrike u crvenom o dugoj istoriji maltretiranja. Antonia Pernia Obrador pokušala je u više navrata da se razvede. Advokat ju je upozorio da će izgubiti kuću i decu. Kao što se i danas dešava, progutala je poniženje i tihi vrisak straha do dvanaest udaraca koji su pokidali svu vrućinu tog leta, u kome se upravo krunisala Isabela II i uspešno premijerno prikazao na platnu Ovaj srećni par Berlange i Bardema, sa Fernandom Fernan-Gomesom i Elvirom Kintiljom. Niko od novinara nije se bliže raspitao o mužu ubici ili o religioznom pritisku zakona i pravde.
Mersedes Formika, koja je u to vreme već imala svoju kancelariju za odbranu zlostavljanih žena ili koje bi da se razvedu, kao što je i njena majka uradila, u novembru je posala novinama ABC članak Zajedničko domaćinstvo. Luis Kalvo, urednik novina, objavio ga je uprkos cenzuri. „Smrt nesrećne žene uzrokovana je zajedničkim životom. Naš Građanski zakonik, tako nepravedan prema ženama u većini institucija, nije mogao da napravi izuzetak sa ženom koja očigledno panično traži razvod“. Narednih nedelja novine su dobijale više od 100 pisama dnevno.
Međunarodna štampa je cenila pretnju frankizmu u tom članku i agencija Magnum Photos, koju je vodio Robert Kapa, poslala je u Španiju Inge Morat. Prva fotografkinja zaposlena u ovoj prestižnoj agenciji, učinila je Mersedes Formiku besmrtnom u reportaži World of women, zajedno sa drugim savremenicama istaknutim u svojim zemljama, kao što je Federika iz Grčke, doktorka Han Suđin iz Singapura i severnoamerička naučnica Judžin Klark.
Mersedes Formika, zamišljena na pragu svoje zrelosti, stoji u crnom velu, sa privlačnom ozbiljnošću, na jednoj terasi u Madridu u crno beloj tehnici. Njena prva autentična pobeda bila je kada je, u julu 1956. godine, prvostepeni sud u Madridu izrekao presudu u kojoj je sudija odlučio da žena nastavi da živi u zajedničkom domu, dok muž treba da ga napusti. Franko nije imao druge, do da prihvati zahtev i nevoljno pokrene ono što se u narodu nazvalo re-formica Građanskog zakona.
Ništa ne može da nauči o ponašanju ili da podstakne svest o izazovu modernog doba kao što to može da učini roman. Ovo je bila njena obaveza. Pod svojim imenom, a nekad i pod pseudonimom Elena Puerto, objavila je od 1954. dela kao što su „Praćka“, „Na zahtev partije“, „Planina Sanća“, „Slušam tišinu“ i „Viđeno i proživljeno“. U svojim zapletima obuhvatila je duple standarde kojima se mere prevara i hrabrost žena koje se suočavaju sa zakonom zbog svoje želje za slobodom. To je glavna tema njenih knjiga, skupljenih u „Memoare“, koje je objavo Renacimiento i Insituto de Libro iz Malage, koji je do skora vodio pisac Alfredo Tehan, jedan od njenih vatrenih pristalica, zajedno sa Kadišaninom Migelom Solerom Galjom, i takođe autori liste intelektualaca, među kojima je bio i romanopisac Rosa Regas, koji su povratili bistu ove spisateljice i pravnice na trgu u Kadisu, nakon njenog povlačenja.
Mersedes Formika umrla je u Malagi 2002. godine. Njeno sećanje pomutila je alchajmerova bolest. Nešto slično je istorija uradila i sa njom samom, koja je ostala više obeležena svojom ideologijom, nego talentom i borbom. Buntovna advokatica iz Kadisa, koja je iznutra osporila Frankov režim, nesumnjivo zaslužuje da bude cenjena kao smela pionirka zakona o slobodi.
IZVOR: El pais