Milka Bajić Poderegin rođena je u Pljevljima 28. avgusta 1904. godine. Završila je veliku maturu kao jedna od prvih maturantkinja pljevaljske gimnazije. Diplomirala je 1928. godine na katedri za svetsku i nacionalnu kniževnost Filozofskog fakulteta u Beogradu.
Po završetku studija zapošljava se kao profesorka književnosti u pljevaljskoj gimnaziji. Tu je upoznala svog supruga, profesora Ignjatija Poderegina sa kojim je radila kasnije u Prokuplju i Kraljevu, sve do 1941. godine i izbijanja rata. Profesora Ignjatija streljali su okupatori jer se protivio režimu u Kraljevu. Nakon toga, Milka se sa ćerkama Jelenom i Nađom seli u Požarevac.
Odbija da radi pod okupacijom i aktivno pomaže narodnooslobodilački pokret. S obzirom da je imala dve male ćerke, morala je da pazi i krišom da se bori protiv okupacije. Nakon završetka rata radila je kao profesor književnosti u Beogradu, sve do 1955. godine. Tada je zbog slabog zdravstvenog stanja morala ranije da se penzioniše.
the dawning by Milka Bajić Podergin new name To me #translationthurs pic.twitter.com/xNOHHzpnQI
— stu (@stujallen) May 2, 2013
Svoj jedini roman, ,,Svitanjeˮ, počela je da piše oko 1963. godine. Zbog bolesti je morala da se preseli u London. Tokom poslednjih godina života, uspela je da završi rukopis.
Roman je prvobitno izdat u inostranstvu, na engleskom i francuskom jeziku. „Svitanjeˮ je na našim prostorima izdala izdavačka kuća ,,Jugoslavijapublikˮ u Beogradu, tek u avgustu, 1987. godine, šesnaest godina nakon Milkine smrti. U izloge knjižara van svih uobičajenih uzbudljivih izdavačkih tokova, stiglo je Milkino ,,Svitanjeˮ. Skromno, bez velike pompe i promocije, zbog čega sa knjigom nije upoznata široka čitalačka publika.
U decembru 2012. godine je zahvaljujući Muzeju iz Prijepolja i gospodinu Slavoljubu Pušici održana promocija trećeg izdanja romana, u Narodnom muzeju Beograda. Dramaturg, Nebojša Bradić, govorio je kako ovo delo ima potencijal da bude predstavljeno na pozorišnim daskama i filmskom platnu.
U knjizi Milka piše, između ostalog, o životima dve trgovačke porodice, njihovoj sudbini i tragedijama sa kojima su se susretale tokom generacija. Milka je govorila kako su joj glavni izvor inspiracije bile priče o narodu iz Pljevalja i okoline, koje je slušala odmalena.
Posebnu pažnju obratila je na žene, čije su glavne uloge tada bile da održe porodicu na okupu. Dok su im muževi radili, sklapali neuspešne poslove, bankrotirali, lagali, kockali se i umirali u ratovima, one su rađale, hranile porodicu, brinule o reputaciji porodičnog imena. One su u knjizi predstavljene kao najveći oslonac i temelj kuće. Milka se u građenju svih ženskih likova vodila jednom pljevaljskom izrekom da „ne stoji kuća na zemlji nego na ženi.ˮ
Roman nije samo priča o Pljevljima i saga o dve porodice, već pisanje koje danas poziva na humane vrednosti, životnu borbu koja mora biti u svima nama, i onda kada su joj šanse gotovo nikakve. Pokušala je u likovima romana da predstavi prave ljudske vrline ̶ hrabrost, požrtvovanost, upornost, izdržljivost.
Svoju umetničku valjanost ovo delo duguje i živom i gipkom jeziku. Opisi prirode i enterijera obiluju starim, arhaičnim izrazima i rečima turskog porekla. Na taj način, uspela je da sačuva od zaborava jezik i dijalekt govora tog kraja.
Milkin stil pisanja književni kritičari često nazivaju „andrićevskimˮ. Istina, kada je jednom prilikom Milka bojažljivo ponudila na čitanje svoje delove rukopisa Ivu Andriću, on joj je sa oduševljenjem rekao: ,,Vi ćete, Milka, izgleda napisati veliku i divnu knjigu!ˮ.
Milka Bajić Podergin je poslednje godine života provela u Londonu okružena pažnjom ćerki i unučadi. Umrla je 8. marta 1971. godine. Po sopstvenoj želji sahranjena je pored svoje majke, na pljevaljskom groblju manastira Svete Trojice.
