Mira Furlan - iskra koja se neće ugasiti

Rođena je u Zagrebu 7. septembra 1955. godine. Svoje prve zapažene uloge ostvarila je već početkom ’80-ih u filmskim i televizijskim ostvarenjima „Velo misto”, „Kiklop”, „Smogovci”, „U raljama života”. Bila je veoma uspešna i u pozorištu koje je jednako snažno volela, a onda je snimila „Otac na službenom putu” i „Lepota poroka” - dva filma koja su joj donela neka od najznačajnijih priznanja u karijeri.

Na internacionalnom nivou ostvarila je zapažene uloge u serijama „Vavilon 5“, „Lost“, „NCIS“, igrajući u isto vreme i u domaćim ostvarenjima „Bolji život“, „Vratiće se rode“, „Turneja“ i drugim.

Glavna uloga u filmu „Lepota poroka” za mnoge predstavlja jednu od Mirinih najvažnijih uloga u karijeri. Mastrealan je način na koji je dočarala jednu ženu, Crnogorku iz ruralnih krajeva, koja se silom prilika spušta ka primorju. Susret tradicionalnih stavova sa nekim drugačijim, do tada potpuno stranim svetom kakav je nudistički, predstavljao je pravu malu revoluciju u jugoslovenskoj kinematografiji.

I ne, nije tu samo reč o nagim scenama koje odlikuje veći deo filma, već pre svega o položaju i ulozi koju je žena u Crnoj Gori, pa i na čitavom prostoru Balkana, tada imala. Surovost crnogorskog krša i patrijarhalna načela u susretu sa liberalizmom stranih turista i mediteranskom veselošću, učinila su da se naposletku jedna žena probudi.

Ista ona žena koja je samu sebe doživljavala kao uspavanu, pasivnu figuru u društu, na kraju filma se oslobađa i budi svoju unutrašnju ličnost, za koju do tog trenutka i nije znala da postoji. Ta žena je, na neki način, postala svojevrsni simbol ženske osvešćenosti na mnogim poljima, od seksualnosti do samoostvarivanja, a sve to zahvaljujući upravo velikom talentu Mire Furlan.

U intervjuu od pre nekoliko godina za list Danas, Mira se prisetila vremena u kome je nastalo ovo veliko filmsko delo.

„Kad uporedim Ameriku danas sa SFRJ nekad, moram reći da sam ja u doba mladosti rasla i bila odgajana u duhu potpune društvene ravnopravnosti žena i muškaraca. Sada tek vidim – radeći sa mladim ljudima iz cijelog svijeta na filmskoj akademiji – koliko su moji roditelji bili liberalni, progresivni i slobodni u svojim stavovima. 

Da, sve nepravde sam vidjela i tada. I ja sam se, kao i svi ženski građani, od djetinjstva naučila ne vidjeti prostačke poglede, ne čuti ponižavajuće komentare, ne obazirati se na uvrede. Seksualno harasiranje je bio zrak koji smo udisali, nešto što si morao shvatiti kao činjenicu s kojom se živi (kao zagađenje zraka, na primer), inače se nije dalo opstati. 

Uglavnom smo sve radili da bismo zaštitili muškarce od njihovog vlastitog samoponiženja. Što je nevjerojatno: bilo je nekako važnije da opresoru ne bude neugodno nego da mu se, recimo, udari šamar. U tom smislu smo svi, i žene i muškarci, zapravo podupirali seksistički sistem ugnjetavanja žena. 

Ali: ja nisam imala nikakve sumnje da ću ja pobijediti sve te glupe prepreke i da ću pokazati svijetu da sam isto toliko vrijedna kao i bilo koji muškarac. Ta mi je vjera ušla u glavu s majčinim mlijekom. I na tome sam beskrajno zahvalna.” (Danas, 27. maj 2018)

U istom intervjuu se dotakla i teme koja je i dalje aktuelna, a to je novi konzervativizam, koji se propagira na mnogim stranama sveta, u sprezi sa feminizmom.

„Šokantan je taj novi konzervativizam. On je, naravno, povezan sa odsustvom obrazovanja, pravog humanističkog obrazovanja. Ne samo da nijedna bitka nije dobivena, nego nove bitke za stare (a tako progresivne) ideje nema tko da bije. Tu je problem. 

Mladi ljudi su na svojim telefonima, na svojim Fejsbucima i ostalim distrakcijama. Gledam ih kao mama i kao profesor: nemaju nade, depresivni su i nemotivirani. Cinični su prema svijetu. 

'Uvijek je tako bilo', kažu. A nije. Jer, nikada u prošlosti nije bilo takve količine nuklearnog i drugog naoružanja koje u sekundi može uništiti planetu i čovječanstvo. Da ne govorim o drugoj strahoti: globalnom zagrijavanju.”

Umetnost kao posao, ali i kao opredeljenje da se istinski živi sa umetničkim načelima i van scene, bilo je za Miru prosto nešto što se podrazumevalo. Otvorenost ka svemu i svakome, razumevanje, empatija, hrabrost i osećaj za pravdu, bili su njeni nosioci kroz život.

Umetnica između mnoštva svetova, pripadajući svakom, ali ujedno ne pripradajući ni jednom, snažno je verovala u misiju umetnosti da stvara mostove, uzdižući se iznad obične svakodnevice.

Verovala je u ljudskost i plemenitost, uvek i svuda. Čak i u mračnim vremenima kada je to bilo vrlo nepopularno. Iako veoma krhka, izdržala je mnoge strahovite udarce i pokazala nadljudsku snagu i veličinu, koristeći pre svega umetnost kao svojevrsni štit, ali i izlaz iz vremena ludila.