Da muškarci učestvuju u feminističkoj borbi, odnosno, da se bore za veća prava žena, nije nikakva novina. Još od 19. veka, muškarci su učestvovali u svim značajnim kulturnim i političkim pitanjima vezanim za feminizam unutar svakog pokreta koji bi nastajao.
Jedan od značajnijih srpskih feminista iz tog doba, svakako je Dositej Obradović, koji se zalagao, između ostalog, za to da žene dobiju pravo na školovanje, kao i na pravo da se ponovo udaju ukoliko su razvedene ili mlade ostale udovice.
Čitav vek i nešto više kasnije, borba i dalje traje. Ušuškani u komformizmu izreke ,,Ovo je svet muškaraca“, zaboravljamo bitne stvari rodne ravnopravnosti, i šta to zapravo znači. Stoga je oslobađanje muškaraca od socio-kulturnih ograničenja seksizma i rodnih uloga, neophodan deo feminističkog aktivizma i učenja.
Naš sagovornik na ovu temu je Miloš Đajić, direktor Centra modernih veština. Cilj projekta „Mladi protiv nasilja prema ženama“, koji je pokrenut ove godine u Centru, je da informiše, motiviše i angažuje srednjoškolce da se bore protiv nasilja prema devojkama.
Šta mislite da projektom ,,Mladi protiv nasilja nad ženama“ možete da postignete i da li će se ova akcija uskoro organizovati i u drugim gradovima širom zemlje?
Projekat „Mladi protiv nasilja prema ženama“ je namenjen dečacima II i III razreda srednjih škola. On je realizovan u Beogradu (opština Stari Grad), Kikindi, Paraćinu i Šapcu. Naš cilj je bio da animiramo i inspirišemo dečake da pokrenu temu borbe protiv nasilja prema devojkama. To su radili kroz svoje kampanje koje su realizovali. S obzirom na tromost našeg školstva i veliki broj obaveza koje deca imaju, postigli smo dosta u kratkom vremenu. Napravljene su četiri kampanje, a ono što je najvažnije, napravljene su grupe aktivista koji su sada spremniji da se i dalje bore.
Trenutno planiramo proširenje projekta, ali to zavisi od fondova agencije za rodnu ravnopravnost Ujedinjenih nacija UN Women.
Da li je nasilje nešto što je naučeno i gde se uči?
Bilo je zanimljivo kada smo sa dečacima govorili o nasilju. Sva istraživanja pokazuju da je nasilje ponašanje koje se uči. Zato u društvima koja se sistemski bave borbom protiv nasilja vi imate različite nenasilne programe još u predškolskom obrazovanju. Ako mi našu decu učimo, a ja znam mnogo njih koji upravo tako vaspitavaju decu naročito dečake, da uzvrate, da pokažu moć, da moraju biti glavni, da probleme rešavaju silom, da moraju da pobede, onda mi dobijamo male nasilnike koji kada postanu veliki čine jedan ozbiljan društveni problem. Druga važna stvar je da znamo i da sve što se nauči od toga se može odučiti. To je ono što nam daje nadu.
Kako novi zakon o zaštiti žena deluje na muškarce i zašto ih ljuti?
Na društvenim mrežama često i sam kada govorim o nasilju prema ženama dobijam poruke muškaraca koji stalno postavljaju pitanje - a šta je o nasilju prema muškarcima? Podaci pokazuju da preko 95% nasilja u porodici i partnerskim vezama čine upravo muškarci i to je razlog zašto se mi ponašanjem muškaraca i bavimo. Sa druge strane, mora se uvek imati na umu da od celokupnog registrovanog nasilja 90% je usmereno ka muškarcima. I to je taj društveni problem, da kao zemlja natopljena nasiljem, imamo.
Muškarcima najčešće smeta to što su po njima žene lažljive pa koriste izgovor nasilja da bi se dokopale stana, para, dece, kola.... nabrajajte dalje. Već u samoj toj prepisci se vidi da prvo postoje narušeni porodični odnosi. Drugo da je muškarcima najnormalnije da sve što porodica stekne bude njihovo ili na njihovo ime. Ne kažem da nema slučaja manipulacije i da i žene znaju da preteraju u osveti prema nasilnicima. Videli smo polemiku u javnosti u slučaju Sverine Kojić.
Iako živimo u 21.veku i stvari se menjaju, zašto je još uvek društveno prihvatljivo da se zna gde je ženi mesto?
Radi se o globalnoj borbi koja se svakodnevno vodi. Nešto što je vekovima i milenijumima usađivano u muški mozak nije tako lako promeniti. Mi živimo u muškom svetu od koga muškarci teško odustaju. Pritisak da se stvari menjaju je stalan i on daje rezultate, ali ta promena ide sporo. Potreban je veći broj muškaraca feminista, onih koji veruju da smo istinski jednaki i ravnopravni i da jedino komplementarni možemo da izgradimo svet u kome će se svaki rod dobro osećati i moći da iskaže svoje potencijale.
Kako to promeniti? Gde se nalazi osnova promena?
Osnovne promene se moraju desiti u obrazovanju. Mi smo kroz rad sa dečacima uključenim u projekat upravo otvarali pitanje muške kutije. Koji je to okvir u koji nas društvo stavlja da mi moramo da brinemo za novac i sigurnost porodice, a onda nas sistem vrati unazad jer, na primer, naša partnerka bolje zarađuje? To su merila prošlog veka i to što pre treba menjati. Potrebno je kroz programe, kampanje i medije dečake učiti da će se dobro osećati i ako pomažu ženama, preuzimaju inicijative u vezi dece, kuće...
Pre svega, dečaci i devojčice treba više da razgovaraju. Videli smo i kroz ovaj projekat da oni i pored informacionih tehnologija koje su im dostupne, ne znaju da razgovaraju. Oni do našeg projekta nikada nisu razgovarali o tome kako se devojke osećaju kada im dobacuju, šta tera dečake da govore najgnusnije vulgarnosti ili da ih šalju u inbox? Zašto ismevamo ili isključujemo neke ljude iz našeg društva? Zašto cenimo ljude po patikama koje nose? To su sve oblici nasilja koje mladi često ne prepoznaju kao nasilje.
Devojčice, pre svega, treba da poštuju sebe i da ne dopuste da padaju pod uticaj okoline i starih sistema vrednosti. Žive i živeće u još ravnopravnijem svetu i moraju se na njega navići. Škole roditeljstva, seksualno obrazovanje, vršnjačke kampanje, mreže muškaraca protiv nasilja, sigurno mogu da doprinesu poboljšanju situacije.
Kako bi, po vašem mišljenju, trebalo da se devojčice ponašaju prema dečacima, kako bi oni znali da su poštovani?
Već sam rekao da je u komunikaciji u tom uzrastu ključni problem. Potrebno je više razgovora. Lepo je kada se dečaci osveste, a devojčice im kažu: „Ako ti se sviđam, reci mi to lepo, a nemoj me vređati da bi ispao frajer.“ Druga stvar je da je neophodno da se priča o emocijama. Mi muškarci nismo naviknuti da pričamo o emocijama . Opet nas sprečava ta „muška kutija“.
U današnjem svetu gde se mnogo toga bazira upravo na emocijama, mi se moramo izboriti da se na pokazivanje emocija ne gleda sa podsmehom. Potrebno je da devojčice ohrabre dečake da pričaju o svojim emocijama i da uvažavaju da mnoge od njih isto tako neke reči ili ponašanja povređuju.
