Foto: Wikipedia
Isidora Sekulić je, svojevremeno, svojom zbirkom ,,Saputnici" na prvi utisak ostavila, kao i većina žena, osećaj čuđenja. Verovatno su se više čudili muškarci nego pripadnice lepšeg pola. Do Prvog svetskog rata objavljuje samo dve knjige ,,Saputnici" i ,,Pisma iz Norveške". Kasnije je objavila četiri knjige narativne proze: roman ,,Đakon Bogorodične crkve" i zbirke pripovedaka ,,Iz prošlosti, Hronika palanačkog groblja I i II" i ,,Zapisi o mom narodu". Ipak, njen najplodniji rad bio je na esejistici i kritici.
Tada još nepoznata početnica iz stare Vojvodine, javlja se kao potpuno izgrađen pisac koji piše sasvim ,,beogradskim stilom". Srpkinja iz stare Vojvodine, gde se sa izuzecima gubi tradicija dobrog srpskog jezika i stila, donosi nam sa ,,Saputnicima" eksploziju ženske iskrenosti, knjigu vrlo ličnu i skroz subjektivnu. Ni jednog pisca ne bi trebalo potpuno izjednačiti sa svojim delom, pa tako nećemo ni Isidoru.
Isidora je imala veoma razvijenu retku sposobnost za introspekciju. Posmatrajući sebe, dala nam je detaljne psihološke, katkad i fiziološke, analize stanja svoje svesti i celog svog unutrašnjeg bića. Naslovi njenih zapisa tako su i dobijali apstraktna imena. Kada je bila sama, kada je savladaju ,,Umor" i ,,Glavobolja" pisala je ,,Čežnju" i ,, Tugu" , svo ,,Mučenje", ,,Nostalgiju" i ,,Lutanje" pretvarala je u ,,Ironiju".
Foto: Wikipedia
Bila je žena intelektualka - to je bila njena snaga kao ličnosti i slabost kao pisca. Od čistih intelektualaca nikada ne izlaze pravi pisci. Jedan od prvih uslova za književni rad je dar za neposredno izražavanje prirode i života. Gledati svet očima i osećati dušom, bez posredništva mozga. Isidora je možda suviše poznavala tajne književnog zanata i recepte za književne efekte. Ovakvim piscima je lakše pisati o knjigama, nego same knjige i upravo zato je plodniji njen rad na esejistici i kritici.
Isidora je mnogo čitala, te mnoge knjige ostavile su čitave nanose u njenoj duši što vidimo citatom iz ,,Bura": ,,Odmah se poznaju ona nesrećna mala deca koja iz škole dolaze u praznu kuću, koja znaju Robinzona napamet, i u devetoj godini čitaju Život i patnje u Sibiru i Put u zemlju Vašukulumba".
Književnost za Isidoru nije odbleskivanje života kroz dušu no plemenit zanat. Ona ne uzima pero u ruke da se izražava, no da izražava. Ona je čitala i zna o čemu piše. Kada pominje neobične stvari, egzotična imena i tuđe zemlje, ona to zna, sve je to videla i ostalo je u njoj.
Isidoru je, možda, mnogo bolje čitati u odlomcima, previše je psihološka doza jaka. Ceo njen život je sukob duševnog i duhovnog, onog što se snevalo sa onim što se mislilo, sukob između iluzije o životu i ideje o životu. Prema Isidori svet nije zbir svih svetova već zbir sitnih, neprimetno sitnih, i svetlih ništa koja se gube pred očima i pred pameću.
Ona govori o slobodi koja ne može da pređe brazdu koja je oko nas fatalno povučena. Sva životna zadovoljstva Isidora je videla kao zamke, ali uvek je bila prisutna svest o tome da izvan kruga postoji prostor koji je nedostižan- odnos ljudskih težnji i mogućnosti. Ceo život je zato osećala snažnu teskobu od života u stegama.
Foto: Wikipedia
Dučić je jednom rekao da opšta ljudska beda nema mesta u lirici žene koja ne može da se odvoji od sebe: ,, Ima žena koje nisu srećne, ili koje su čak i nesrećne, ali ih nema koje ne veruju u sreću i nesreću". Isidora se, pak, u putopisu ,,Pisma iz Norveške" oslobađa egzaltiranog subjektivizma i okreće se svetu izvan sebe. Upravo zbog toga što je privlačilo ono što je iskonsko, uzvišeno, tragično i groteskno, uspela je da nam predstavi tu povezanost između prirode i ljudi.
Slike krajeva kroz koja je prolazila, razmišljanja o ljudima i njihovom životu nije zadržala samo za sebe, već ih je prenela na papir. Svuda se osećala njena borba da se velike i duboke stvari osvetle i objasne malim sredstvima ljudskog razuma.
U knjizi proze Isidora veruje da je suština ženine sreće i nesreće u odnosu prema čoveku, zbog toga se u ovoj knjizi nalaze i elementi erotizma. Za erotiku treba filosofije, i to kakve! Ona se od drugih ženskih knjiga razlikuje po tome što čovek koji je središte svih mučenja ovde ipak izgleda više kao fikcija nego kao stvarnost, više igra fantazije nego povest srca, više ideja o čoveku nego čovek. Sve to izgleda kao san o nekome koji nikada nije prešao njen prag ni zatvorio za sobom njena vrata.
Foto: Wikipedia
Kao što je u „Čežnji“ rekla: ,,Samo jedan poljubac je u životu čoveka, samo jedared je duša u očima, samo jedared je vera sujevera. A sve ostalo je samo čežnja, silna ili slomljena, večna i bolna čežnja". Volela je život, ali se ozbiljno i smireno bavila mišlju o smrti. Ono što su drugi proživeli, ona je snevala; ono što su drugi opevali, ona je oplakala: ,,Nisam ja volela što sam žena i najviše bih volela da sam riba okeanu".
Tako nam se i nameće davna misao koju je izrekao Jovan Skerlić: ,,U svakom ženskom talentu ima po jedna promašena sreća. Odista se izgleda mora biti nesrećan da bi se napisalo dobro umetničko delo".
Jovana Ilić
Pročitajte i:
Da li zaista znamo šta je sevdah a šta dert!?
Uz veliki talenat idu velika ostvarenja!
Zašto smo zaboravili Vladimira Aleksića?
