Neustrašive heroine Prvog svetskog rata
youtube

Heroine Prvog svetskog rata u Srbiji su tokom rata dale veliki doprinos i podnele velike žrtve, a mnoge od njih izgubile su i živote. Učestvovale su u oružanim borbama, bile dobrovoljne bolničarke ili su samostalno održavale domaćinstvo baveći se teškim fizičkim poslovima i brinući o deci i starima.


Milunka Savić i Flora Sends su samo dve od mnogih žena koje su učestvovale u ratu kao bolničarke ili sa puškom u rukama. Neke od najhrabrijih i najpožrtvovanijih žena tog vremena borile su se na srpskim ratištima, formirajući ponekad i posebne jedinice sastavljene samo od žena. Najpoznatije su jedinice ,,Bolnice škotskih žena”, kao i ,,Prvi ruski ženski bataljon smrti". Ipak, većina žena koje su ratovale na srpskim ratištima, ostala je do danas gotovo nepoznata.


Sofija Jovanović, Ljubica Čakarević, Natalija Bjelajac i Draginja Babić, samo su neke od njih.


Sofija Jovanović – Prva žena borac u srpskoj vojsci

Wikipedia
Wikipedia


Rođena je u Beogradu kao ćerka mesara Jovanovića iz Dušanove ulice. On je imao više ćerki, ali ne i sina, pa se i uvek žalio zbog toga što nema „sina junaka“. Bila je devojčica kad joj je otac umro, a maturantkinja kad je izbio Prvi balkanski rat 1912. godine. Tada se javila Narodnoj odbrani kao dobrovoljac.


Opis Sofijine regrutacije zabeležio je Antonije Đurić u svom delu „Žene solunci govore”:


„Prijavila se Narodnoj odbrani, ali tamo nisu hteli ni da čuju. Rekli su joj, u šali, da bi bio najveći greh da pogine tako mlada i lepa, jer Srbija na Turke šalje junake, a ne maturantkinje... Vratila se pokunjena, ali je sutradan opet došla. Kad je ugleda jedan major, reče:

- Kojim dobrom, devojko?

- Hoću pušku i ratni raspored! - rekla je odlučno. - Odavde neću otići bez puške. Ako posustanem ili se uplašim zadatka, ubijte me... Svi su moji u ratu, neću ni ja da sedim kod kuće.

- Dobro, devojko! - reče joj major. - Ne možeš na front, ali te možemo uzeti za bolničarku. Da vidaš rane junacima...

- Hoću pušku! - ponovila je. - Za bolničarke uzmite starije. Hoću i ja da tučem Turke!

Nisu imali kud: primili su je.”


Potom je prošla obuku u Prokuplju i Vranjskoj Banji, a prvo učešće u borbama imala je na Crnoj Čuki i Veljoj Glavi.


Bila je prva žena borac u srpskoj vojsci. Prolazila je iza neprijateljskih linija, izvodila diverzije i iznenadne napade. Počela je da dobija odlikovanja, a francuski reporteri nazvali su je „srpska Jovanka Orleanka“.


Po završetku Drugog balkanskog rata zaposlila se kao činovnica u Direkciji železnice.


Nažalost, mir je kratko trajao jer je ubrzo izbio Prvi svetski rat. Sofija je bila učesnik prve bitke u kojoj je razbijen austrijski desant na Beograd. Bila je u sastavu Sremskog dobrovoljačkog odreda, gde je komandovala prvom grupom srpskih boraca koja je prešla preko Save u Srem da izvidi neprijateljske položaje i preseče telefonske žice do Zemuna.


Učestvovala je u bitkama na Drini i Kolubari. U oktobru 1915. godine, kada je Nemačka povela ofanzivu na Srbiju, bila je u borbama od Ade Ciganlije do poslednje odbrane Beograda. Preživela je i povlačenje preko Albanije i učestvovala u proboju Solunskog fronta. U ratu je bila ranjavana, izgubila je deo stopala i ostala invalid. Za junaštvo je dobila 13 odlikovanja.


Posle rata se udala za ratnog druga Tihomira Krsmanovića i nije se pojavljivala u javnosti. Preminula je 1979. godine i sahranjena je uz vojne počasti na Novom groblju u Beogradu.


Ljubica Čakarević – Prvi vesnik slobodne Srbije

Wikipedia
Wikipedia


Rođena je u učiteljskoj porodici u Užicu 1984. godine. Njen otac Jevrem 40 godina je učio đake kako se voli otadžbina. Među prvim Užičanima uzeo je pušku i otišao na front 1914. godine. Ljubica je do okupacije Srbije radila kao učiteljica. U toku Prvog svetskog rata, sa starijom sestrom Milicom, radila je u vojnoj bolnici u Užicu. Po očevoj naredbi Ljubica je otišla u novovarošku muslimansku porodicu i tamo je boravila do januara 1916. godine. Tada se ponovo vraća u svoju porodičnu kuću u Užicu, gde zatiče majku, četiri sestre i najmlađeg brata.


O ocu i trojici braće koji su otišli na front, niko ništa nije znao. Nije želela da u okupiranom Užicu radi kao učiteljica, iako joj je to nuđeno od tadašnjih vlasti. Nakon očevog javljanja, Ljubica je pisala zahtev okupacionim vlastima da joj dozvole da izađe iz Užica i Srbije, kako bi preko Crvenog krsta došla kod oca u Francusku, ali je bila odbijena.


,,Nije me napuštala misao otići na front, pronaći oca i braću, pridružiti se borcima, učestvovati u oslobođenju zemlje“ - zapisano je u njenim memoarima.

Sa grupom Dragutina Jovanovića, poznatijeg pod nadimkom Lune, krenula je sa Goča na Solunski front. Posle 27 dana izbegavanja bugarskih zaseda, putujući sa saznanjem da je za njima ispisana poternica, stigli su na Solunski front.

 

U Vrhovnoj komandi Ljubica je prvi put srela Stepu Stepanovića i Živojina Mišića: „Stegli su mi ruke i čestitali, govorili da sam junak, da sam došla u pravi čas i prvi sam vesnik iz porobljene Srbije, rekoše da me treba odlikovati. I učinili su to, dobila sam Zlatnu medalju za hrabrost „Miloš Obilić“. Pitaše me šta želim, a ja kažem: „Dozvolite mi da da svojom rukom ispalim topovski hitac na bugarske i nemačke rovove! Zbog patnje moga naroda… Bili su to dani pred onaj sudbonosni odlučujući juriš srpske vojske.. Solunci su brzo stigli do Užica. Sa njima sam došla i ja“ - napisala je u svom dnevniku.


Tri godine po oslobođenju, Ljubica Čakarević se udala za Nikolu de Sarna, sina italijanskog konzula, sa kojim je dobila ćerku Idu. Polovinom 1980. godine otišla je u posetu svom bratu Milutinu u Sarajevo, gde se razbolela se i umrla. U oktobru 2016. godine, njeni ostaci su iz Sarajeva preneti na groblje Dovarje u Užicu.


Natalija Bjelajac – Devojče iz Slovenije koje se tuklo za srpsku zemlju

Wikipedia
Wikipedia


Rođena je 1893. godine u Mariboru kao Antonija Javornik. Kao mala, bila je zadivljena pričama strica Martina, oficira i poručnika u austrougarskoj vojsci, koji je prkosno zbacio ovu uniformu i obukao srpsku.


Petnaestogodišnja devojčica je poželela da sledi stričev primer, ali je tek iz trećeg pokušaja uspela da stigne u Srbiju, jer su je pre toga roditelji vraćali kući. Krenula je na obuku za bolničare, ali je deset dana nakon toga izbio Prvi balkanski rat. 


Prijavila se kao dobrovoljac i promenila ime u Natalija Bjelajac zbog svoje porodice u Mariboru. Sve vreme je bila sa vojskom, negovala ranjenike, podizala im moral i hrabrila ih. U Drugom balkanskom ratu Natalija više nije bila bolničarka, već vojnik. Bila je uporna da joj dozvole da ode na front. Borila se u prvim redovima. Zbog uspešnog zarobljavanja čitave baterije bugarskih topova dobila je svoje prvo odlikovanje – Zlatnog Miloša Obrenovića za hrabrost.


„Odlikovanje mi na grudi prikači pukovnik Božidar Terzić. Kad mi je čestitao, osmehujući se očinski, učinilo mi se da sam u njegovom pogledu uhvatila i ono što nije mogao da mi kaže: ,,Vidi ti, molim te, kako se ovo devojče iz Slovenije tuče za srpsku zemlju i slovenstvo.", rekla je za „Žene solunci govore”.


Kada je počeo Prvi svetski rat, Natalija je već bila prekaljeni borac, pa je rame uz rame sa vojnicima vojevala na Ceru, tamo gde je njen stric poginuo. Ona je nastavila da se bori na Drini i Kolubari, a na Kajmakčalanu je zarobila 30 bugarskih vojnika, zbog čega su joj ponovo stavili orden na grudi. Proboj Solunskog fronta je dočekala teško ranjena. U bolnici u Nišu su joj zacelili ranu na grudima, ali metak u nozi joj je ostao zauvek. Karađorđeva zvezda kojom je odlikovana, stigla je kao uteha i nagrada.


 „Ja sam se iz ljubavi tukla za slovenske narode - da zbace tuđinski jaram i žive u slozi, ljubavi i slobodi u jednoj državi. Kada sam skinula uniformu, nisam više ni odlikovanja stavljala na grudi. Čemu? Bilo, pa prošlo. Zaposlila sam se, živela skromno, povučeno. Jedino mi je žao što nisam imala dece.” - njena izjava zabeležena u delu ,,Žene solunci govore".


Kada se rat završio, Natalija je nastavila da živi u Beogradu, mirno i povučeno, odbijajući bilo kakvu materijalnu pomoć od države. Ali, brzo je počeo još jedan rat. Odmah na početku, Nataliju je Gestapo sproveo u logor na Banjici, koji je jedva preživela. Posle toga joj se gotovo gubi trag.


Antonije Đurić je zapisao da se na svečanosti povodom 60. godišnjice proboja Solunskog fronta, Natalija pojavila bez odlikovanja i da skoro niko nije znao ko je ona. Umrla je 16. avgusta 1974. godine, baš na šezdesetogodišnjicu Cerske bitke, u kojoj je stradao njen voljeni stric.


Draginja Babić – Prva Srpkinja koja je završila studije medicine na Berlinskom univerzitetu

Wikipedia
Wikipedia


Rođena je u Valjevu 1886. godine u porodici trgovca Janka i Jelene Babić. U Valjevu je završila osnovnu školu i niže razrede gimnazije. Više razrede završila je u Trećoj beogradskoj gimnaziji. Studije medicine započela je u Cirihu, a završila ih je u Berlinu. Draginja je postala lekar sa samo 25 godina, u vreme kada su žene lekari u Srbiji bile veoma retke. Kao odličnog studenta hteli su da je zadrže na fakultetu u Berlinu, ali se ona odlučila da se ipak vrati u Srbiju. Pored Drage Ljočić, Babićeva je promovisana kao prva srpska lekarka.


Draginja je bila lekarski pomoćnik valjevske Okružne bolnice, a kad je položila državni ispit, postavljena je na mesto lekara valjevske opštine. U oba balkanska rata bila je upravnik rezervne bolnice u tom gradu. Na početku Prvog svetskog rata, kad su prodrle austrougarske trupe, povukla se sa srpskom vojskom u Pirot na dužnost upravnika rezervne bolnice. 

Međutim, posle Kolubarske bitke odlučila je da se vrati u rodni grad, kada su iz njega svi bežali, i pomogne svojim Valjevcima. Imala je tek 28 godina. Odlazila je u domove svojih sugrađana u kojima su svi ukućani bili bolesni od tifusa, ložila je vatru, hranila ih, obilazila i po nekoliko puta dnevno, poklanjala im pažnju i ljubav.

I sama je obolela od pegavog tifusa i umrla u januaru 1915. godine.


,,Tako je završila život ova mlada lekarka koja je žrtvovala sebe da bi pomogla obolelima i svojoj zemlji” - zapisala je Vera Gavrilović. Za humanost, hrabrost i požrtvovanje Draginja je od Srpske pravoslavne crkve odlikovana Ordenom Svetog Save.


Danas samo možemo da se pitamo kako je moguće da se o ovim izuzetnim ženama zna veoma malo. Toliko su nas zadužile, a mi smo ih sramotno zanemarili i zaboravili. Ovaj tekst je pokušaj da samo neke od naših heroina izvučemo iz istorijskih margina, spomenemo i veličamo. Osvetlile su obraz našem narodu i ženskom rodu. Zaslužile su bar da ih se sećamo.