Iskustvo iz sindikalnih odbora (nekima je i predsedavala) poslužilo joj je i u politici. Godine 1978. našla se na listi za parlament Socijademokratske partije Islanda. Obavljala je izvrstan posao i predano je radila na poboljšanju uslova za radnike. Postala je potpredsednica partije 1984. godine, a kasnije i potpredsednica parlamenta. Bila je ministarka socijalnih pitanja u četiri različita kabineta od 1987. do 1994. godine, kada napušta partiju i osniva svoju stranku pod imenom ,,Buđenje nacije”. Njena poruka nakon izgubljenih internih izbora u Socijaldemokratskoj partiji ,,Moje vreme će doći!” (Minn tími mun koma!) postala je popularna fraza u govornom jeziku.

Od 1994. do 2003. godine bila je predstavnica opozicije u parlamentu i ponovo je izabrana na poziciju zamenice predsedavajućeg Altinga, islandskog parlamenta. Nakon izbora 2007. godine postala je ministarka socijalnih poslova i socijalne sigurnosti, zbog svog zalaganja na polju ljudskih i radničkih prava.

Nakon masovnih protesta zbog ekonomske krize koja je 2008. godine potresla ne samo Island, već ceo svet, premijer Harde podneo je ostavku, jer njegova vlada nije bila u stanju da se izbori sa trenutnom situacijom u zemlji. Zbog svojih pregovaračkih sposobnosti, političkog angažmana i pozitivne slike javnog mnjenja, Johana je izabrana za premijerku. Njeno vreme je zaista došlo.

Krah islandskih banaka značio je velika dugovanja. Vlada Islanda rešila je da da glas narodu i čuje njihovo mišljenje na referendumu poznatom kao Ajsejv (Icesave) 2010. godine. U to vreme Island je podneo kandidaturu za članicu Evropske unije i Britanija i Holandija su zahtevale velike odštete. Stavu građana išao je u prilog bojkot referenduma o vraćanju duga od strane premijerke, koja je verovala da postoje bolja rešenja za isplatu dugovanja. ,,Britanija i Holandija ne bi trebalo da nam zaračunavaju veće kamate i profitiraju na tuđim problemima. Ispunićemo svoje obaveze, nismo nikada molili ni za šta, niti ćemo", izjavila je tada Johana. Johana je istrajala u svojim zahtevima i ekomonija Islanda se potpuno oporavila za vreme njene vlade.

Osim rešavanja finansijske krize koja ih je pogodila, 2010. godine njena vlada je uvela zakon koji predviđa da svako preduzeće koje zarađuje na nagosti svojih zaposlenih čini krivično delo. Time je poslata poruka svetu da ljudsko telo nije na prodaju i zabranjeni su striptiz klubovi.

Nakon što se Johana razvela od svoga muža sa kojim ima dvoje dece, započela je vezu sa Joninom Leosdotir, islandskom autorkom i dramaturškinjom, sa kojom se među prvima venčala 2010. godine, kada su na Islandu priznati istopolni brakovi, što je takođe zasluga delovanja njene vlade. Johana je prva liderka svetskog ranga i premijerka koja se otvoreno izjasnila kao pripadnica LGBT populacije.

Međutim, jedan od Johaninin ciljeva nije bio u potpunosti ostvaren, premda su načinjeni veliki pomaci na tom polju, a to je potpuno izjednačavanje plata žena i muškaraca. Iako se 2013. godine povukla iz politike, aktivno je nastavila da podržava ovu inicijativu koja je 1. januara 2018. godine učinila Island prvom državom koja je pravno regulisala ovo pitanje.

Johana Sigurdardotir je svojim trudom otvorila put islandskim ženama i dokazala svetu da se za ravnopravno društvo zaista da vredi boriti.